Bratska pomoć
Kako su Kinezi “isprovocirali” srpski hajderizam
Imitacija političkog života
u Srbiji ušla je, izgleda, u onu fazu degeneracije u kojoj se i poslednji
ostaci kostimiranog privida “ozbiljnosti” veselo odbacuju u ime čistog,
samosvrhovitog, larpurlartističkog hedonizma besmislice. Neko će, doduše, reći
da u takvom stanju (be)svesti odavno živimo, što je u načelu tačno, ali (mi)
se čini da se u poslednjih godinu-dve i na tom planu znatno uznapredovalo.
“Kvalitet više” ovoj neobičnoj disciplini duha dali su, naime, deklarisani
protivnici režima: ako je narečeni hedonizam besmislice godinama oblaporno
proizvođen i uživan gotovo ekskluzivno u (para)režimskim političkim i
paramedijsko-paraintelektualnim strukturama, s godinama kontinuiranih neuspeha i
nagomilanih frustracija lokalnih opozicionara breša je provalila i kod njih, i
u javnost su pokuljali najneverovatniji egzemplari egzotičnog toka svesti (večitog)
rezervnog odseka domaće “političke klase”.
Najnovija verbalna manifestacija ovog neveselog stanja duhova jeste priča o
“četrdeset hiljada Kineza” koji su, bezbeli, po ekspresnom postupku dobili
jugoslovensko državljanstvo, a sve u vidu bratske pomoći Dedinju od strane brižne
pekinške vrhuške; narečeno kosooko mnoštvo trebalo bi, naime, da ojača Miloševićevo
biračko telo na sledećim izborima, i tako mu se, eto, nađe u nevolji, jerbo
postoje izvesne indicije da su čak i Srbi većinom odustali od zaljubljenosti u
sopstvenu propast.
Priču je prvi u javnosti “provalio” Dragan Veselinov, potkrepljujući je
nepobitnim dokazima tipa “reče mi jedan čoek”; kad je o tome počelo da se
šuška već i po prigradskim autobusima, Nadležni Organi su sve to uredno
demantovali, opisavši celu priču kao preispoljnu glupost. Ovo je, pak, samo
dodatno učvrstilo uverenje u istinitost priče kod onog brojčano
nezanemarljivog sloja lokalnog pučanstva koji rezonuje da je istina uvek upravo
suprotna od onog što Oni kažu. Priča je ubrzo postala talk of the town, i
tako nadrasla vlastite prirodne dimenzije, svodljive na banalni ne-znam-šta-mi-bi
incident. Čak su i ozbiljni komentatori u ozbiljnim političkim novinama počeli
ozbiljno da razmatraju “kineski scenario”. Priča je tako rasla i dobijala
na virtuelnoj težini, vehementno opovrgavajući uvreženo mišljenje da samo
Bog može iz Ničega da stvori Nešto. Na kraju se ponovo pojavio Dragan
Veselinov, ne bi li zatvorio krug izjavom Mađarskom radiju da ga “uopšte ne
bi začudilo kada bi pretpostavka da će Milošević Srbiju naseliti s milion
Kineza bila realna” (v. Betinu vest u Glasu od 27. 3. 2000). E, sad, u koju
kategoriju promišljanja društvene realnosti uopšte možemo svrstati ovakav
verbalni izbruh? Možda mene, recimo, “uopšte ne bi začudilo” kada bi
“pretpostavka da je Dragan Veselinov zapravo agent Laponske obaveštajne službe
(LOS) na tajnoj misiji da noću plaši južnobanatsku decu preodeven u Gargamela
- bila realna”, ali to bi bio samo problem moje psihe, bez ikakve dokazive
korelacije s proverljivim i pozitivno utvrdivim činjenicama. Prema tome, sve
dok se ne dokaže suprotno, Dragan Veselinov je predsednik koalicije
“Vojvodina” i profesor beogradskog FPN-a, a ja lupetam gluposti.
No, pravo značenje priče o 40.000-1,000.000 Kineza koji stižu u bratsku
glasačku invaziju ne bi li sirote i nedužne Srblje ostavili u Miloševićevom
ropstvu mnogo je ozbiljnije od puke vlastite bizarnosti i ni-na-čemu-opipljivom
nezasnovanosti. Iz nje, naime, progovara jedna stara, žilava malograđanska
frustracija. Ime te frustracije je, vidi vraga, jednako imenu i prezimenu
aktuelnog predsednika srpsko-crnogorske federacije, i već tuce godina
monopolnom vlasniku jedne tužne, zabludele, izgubljene zemlje. Slobodan Milošević
je, naime, NAŠ proizvod bez ostatka; takav kakav jeste, on je kreiran u
retortama odviše ponarodnjačene inteligencije, a po meri dominantnih vrednosti
i potreba srbijanskih palančana, polutana i individualnih poljoprivrednih
proizvođača, što će reći svih znatnije zastupljenih “klasa” srpskog društva.
Otuda je taj bezbojni i beznačajni aparatčik, natprosečno sposoban jedino za
destrukciju, mogao biti proizveden u figuru Spasioca, i otuda je bar devet
desetina jednog naroda odjednom svečano odbacilo preteško breme vlastitog
mozga, oblepivši Srbiju plakatima o “Slobodi i Slobodanu”, ili kako već
ono beše... Prijatno nadraškani laskanjem “narodnom duhu”, ugodno
narajcani fantaziranjem o “našoj veličini” kojoj Drugi decenijama nisu
dali da dođe do izražaja, Udruženi Palančani su aklamacijom izabrali ovog tužnog
“šefa Cekaja” za Velikog Vođu, verujući kako će s njim dotaknuti zvezde.
A onda su, umesto zvezda, dotakli nešto drugo, i sada uzalud peru ruke: ono,
brate, smrdi li smrdi...
OK, i bolji od “nas” su umeli da pogreše, pa nikome ništa. Ali, u
naravi je filistara da ne uviđaju i ne prepoznaju mehanizam greške, i da baš
ništa ne uče iz svojih ranijih gluposti. Naprotiv, dugo i tvrdoglavo ustraju
pri svojim zabludama, a kada ih se jednom i oslobode, krivicu za njih
“transferišu” na nekog drugog. Tako je rođena, recimo, jedna od omiljenih
i prilično zastupljenih fantazmi, ona kako je katastrofalni “projekt Milošević”
nekako “podmetnut Srbima” od strane nekih nedefinisanih - ali svakako mračnih
- Stranih Sila koje (u dubokoj tajnosti) rukovode svetom skrivene u ugodnoj
hladovini nominalnih vlada. Pa pošto im je već tako podlo “podmetnut”,
Srbi ne mogu nikako biti ni krivi za njegov uspon i - posledično - sopstveni
pad. Oni manje skloni komplikovanoj “zaverologiji” svog Krivca nalaze u
neposrednoj okolini: pre nekoliko godina je bilo u trendu istresati se na srpske
izbeglice iz Hrvatske i BiH. Osim što “nam”, naime, “zauzimaju radna
mesta” i “prostor u gradskim autobusima” i prljaju nam jezik svojim
bezveznim naglascima, ovi su ljudi takođe i “regrutovana glasačka mašina”
Slobodana Miloševića... i to toliko “regrutovana” da većina ni dan-danas
nije dobila inače neobično cenjeno SRJ državljanstvo. Tako se jedan domaći,
srbijansko-vojvođanski proizvod, “domaćiji” i od prepečenice - Slobodan
Milošević - nasilno “uvaljuje” u autorstvo čas Velikom Pokvarenom Svetu,
čas sopstvenim sunarodnicima, građanima susednih država. Pošto ni jedno ni
drugo baš i ne prolazi, na kraju stvari otklizavaju pravo u apsurd i dolazi se
do - Kineza. Ako, dakle, režim opstane, za to će biti krivi svi drugi - a
kosooki prodavci na novobeogradskom buvljaku naročito - osim onih koji su režim
vozdigli, i onih koji nisu umeli da ga sruše. Tako se jedna sveopšta
samodopadna neodgovornost ustoličava kao trajna prepreka kritičkoj
samopercepciji, a politički diskurs se srozava do ameboidnog nivoa. Na kraju se
- bez inicijalno rasističke namere - upada u bedu srpskog hajderizma u kojem će
jedini vidljiviji Stranci koji šetaju našim ulicama biti “krivi” za sve
autentično “naše”, endemske sramote.
Teofil Pančić
