Politika

Vreme broj 482, 1. april 2000.

Surdulica, godinu posle

Kolateralna obnova

Srušene kuće Vojislava i Stojadina Milića trebalo je da postanu spomen-park. Od toga se kasnije odustalo, pa su kuće započete, vrpce presečene. Tu se i stalo

Surdulica, simpatični južnosrpski gradić blizu granice Bugarske i Srbije, narednih meseci će se suočiti sa traumatičnim sećanjima na prošlogodišnje NATO bombardovanje. Raketiranje je započelo 6. aprila, a jezivi saldo je sledeći: potpuno je zbrisano 50 kuća, oko 500 objekata je teško oštećeno i predviđeno za rušenje, teže ili lakše je povređeno oko 150 ljudi, a imena tridesettroje Surduličana na spomeniku u centru varoši svedoče o tragičnim posledicama "kolateralne štete".

U Zmaj-Jovinoj ulici, 27. aprila u podne, projektil je pogodio porodičnu kuću Vojislava Milića, a pod ruševinama je ostalo devetoro ljudi, od kojih šestoro iz najuže Milićeve porodice: supruga, sin, snaja i troje unučadi. Istoga dana stradale su i ulice Drinske divizije, Jugoslovenska, Beogradska, ali tamo, srećnim slučajem, nije bilo ljudskih žrtava. Četiri dana kasnije, 31. maja, cilj je bila Specijalna bolnica (sanatorijum), gde je smrt trenutno snašla 19 ljudi, a od posledica je posle dva dana preminula još jedna osoba.

Vojislav Milić, čovek kome je rat kao retko kome zacrnio život, tumara po dvorištu prepunom ostataka građevinskog materijala. U dubokoj je crnini, s progrušanom bradom, praznog pogleda. Govori tiho, skoro apatično. Živi u staroj kući, koja je nekim čudom ostala koliko-toliko čitava. Zašto, kad mu je nova izgrađena? "Sad ćeš da vidiš", kaže, "pa sam oceni da li tu može da se živi."

Ceo ambijent oko kuće, koja inače spolja deluje gotovo, ukazuje da je tu nešto započeto pa ostavljeno. Okolo su duboki rovovi, a iz temelja štrče cevi još nepriključene na kanalizacionu mrežu. Unutra, osim stolarije, nema ničega, ako se ne računa lom na sve strane – zarezane drvene zidarske skele, korita za malter, prazne gajbe od piva, svakojaki šut i đubre. Retko koja vrata se zatvaraju, prozori su poduprti letvama. Vojislav sklanja jednu, a ceo prozor mu umalo pada na glavu. U podrumu, na dva pedlja od zemljanog poda, oljušten malter – tragovi vode koja je tu bila u vreme obilnih kiša. "Imao sam jednu od najvećih i najnovijih kuća u Surdulici", priča Vojislav, a evo šta sam dobio. Uskratili su me za sto kvadratnih metara, ali to i nije tako važno, samo da su ovo završili. Zašto nisu? Ja ne znam, zna Miroslav Stojiljković, predsednik SO-a Surdulica, i preduzimač iz Šapca, koji je pravio ovo kod mene, ali je i celu jesen radio i na njegovoj kući; da li možda njemu nije završio?

Inače, prvo su vršili pritisak na mene i brata Stojadina da nam kuće prave na drugom mestu a da ovde bude nekakav spomen-park. Pod pritiskom smo i na to pristali, ali su oni kasnije odustali, pa su kuće ovde započete, dok nisu presekli one njihove vrpce, pa onda tako ostavili. Ničemu se više ne nadam od države", nastavlja Vojislav, "pokušaću samo da stignem do Milutina Mrkonjića (prvi čovek Direkcije za obnovu i izgradnju) i Milana Milutinovića (predsednik Srbije) da se požalim, a jedino zahvaljujem Draganu Tomiću i 'Simpu' što su mi dali građu za krov za staru kuću, oluke i nameštaj – krevet, tepih, šest stolica i stočić. Nekoliko puta sam bio u opštini, oni me upućuju na vranjsku 'Novogradnju'. A od države sam dobio po 13.000 dinara za svakog poginulog, i pirinač i makarone. Šta će mi to? Daj mi ono što nema u radnjama, a ovo ću i sam da kupim. Inače, u vranjskoj 'Beobanci' mi je ostalo više od 70.000 DEM devizne štednje, a pokojna žena Stamenka je u nedrima držala 25.000 DEM da sinu kupimo kola, a posle tragedije su mi dali samo 700, ej! Kao, toliko su našli. Kad je ono bio Mirko Marjanović, hteo sam da idem kod njega.

Kako zašto? Da se žalim", završava Vojislav.

U Ulici Drinske divizije izgrađene su tri lamele sa 22 stana. Ovde sve deluje sređeno, a opet je primetno da bar u polovini stanova ne živi niko. "Eto", produžava Vojislav, "ove zgrade; ranije su tu bile nekakve barake, skoro šupe, a svi su bolje prošli od mene. Tu nije bilo ni kupatila, ni kuhinje, živ čovek nije mogao da stanuje. Sad su sve dobili, primaju i namirnice, svakakvu pomoć. Čuo sam da su neki govorili da bi Klintonovu sliku stavili na zid", ogorčen je Milić.

U krugu Specijalne bolnice, odnosno sanatorijuma, novo zdanje stacionara dominira nad kompleksom zapuštenih paviljona u kojima se tek ponegde naziru znaci života – zavese na prozorima i pokoja saksija sa ubogim cvećem; tu su smeštene izbeglice. Ispred stacionara, koji je tada bio sravnjen sa zemljom, skulptura i spomen-ploča sa poznatim trivijalnim tekstom: "Svet se oduvek deli na rušitelje i graditelje...", te obaveštenje da je premijer Srbije Mirko Marjanović 22. juna 1999. godine proglasio početak obnove i položio kamen-temeljac za novu zgradu. Isti graditelj je početkom decembra novoizgrađeni stacionar predao na korišćenje, ali se, eto, on još ne koristi, a bolesnici su u pomoćnoj zgradi.

U međuvremenu je premijer nagrađen septembarskom Plaketom oslobođenja Surdulice za postignute rezultate u obnovi i izgradnji, prilikom predaje ključeva deset novih kuća i 22 stana, što je, svakako, propraćeno i odgovarajućim RTS talambasanjem. No, da li stvari stoje baš kao na TV ekranima?

U Jugoslovenskoj ulici, prekoputa kasarne, još tri nove kuće. Vlasnik prve Slavko Veličković nema dovoljno reči hvale za državu i rukovodstvo: "Prezadovoljan sam onim što su učinili za mene. Kuća je po kvadraturi ista kao i srušena, s nešto izmenjenim rasporedom, ali to mi odgovara. Dali su mi i nameštaj. Doduše, preduzimač je pokušao da nešto fušari, ali ja sam po struci građevinski tehničar, pa sam stalno bio uz radnike i kontrolisao ih. Ponavljam, da mi se ukaže prilika, ljubio bih ruke Miloševiću, Tomiću i Mrkonjiću", egzaltiran je Veličković.

Već u sledećoj kući, sasvim drugačija priča. Tu živi stari bračni par Božilović, 76-godišnja Dušanka i 79-godišnji Dobrivoje. "Ma ništa nismo zadovoljni", kažu skoro uglas. "Prvo, zašto nova kuća nije izgrađena na istom mestu gde je bila i stara? Drugo, stara je imala 100 kvadratnih metara, nova 70 – zašto su mi zakinuli 30 kvadrata? Kad sam se pobunio, preduzimač mi je zapretio da će da prekine radove, pa neka sam gradim. A šta su uradili", retorički pita Dobrivoje, "još mi nije priključena kanalizacija, strujna instalacija nije dobro izvedena pa sklopka ne reaguje, stolarija, oluci, ma ništa nije kako valja. Stepenište je tako usko, kao da ću po njemu da provodim mrave, a povrh toga nema ni ogradu, star sam, strah me da ne padnem. A kao kruna svega, evo ovaj šna... ška..." Šank?! "E, taj de, šank. Šta će nama starcima šank, da nećemo u ovim godinama kafanu da otvaramo? Žalio sam se, ali nikakve fajde", razočarano će Dobrivoje.

Kuća Slobodana Milića, Vojislavljevog sinovca, takođe je srušena tragičnog dana. "Pet komisija je prošlo, a nijedna nije donela nikakvo rešenje. Dali su mi 1000 blokova, s tim sam nešto počeo i tu stao. Nezaposlen sam, supruga mi je u drugom stanju. U prodavnici od koje smo živeli uništena mi je sva roba, a ne mogu da radim, jer je lokal predviđen za rušenje. Odem kod predsednika opštine, on me šalje u CIP, tamo sve obećaju i upute me u 'Novogradnju', gde mi kažu da oni s tim nemaju veze. Zatvoren krug", širi ruke Slobodan.

U Beogradskoj ulici, naselju karakterističnog imena – Piskavica, srušene su dve kuće. Suburbano naselje, blato do kolena; šta je NATO ovde gađao, to valjda samo oni znaju. Iz većine neomalterisanih kuća, izdvajaju se dve novosagrađene, jedna uz drugu. U prvoj, ljubazno nas prima Draganka Cvetković, koja je onda satima bila zatrpana ispod ruševina: "Hvala ljudima dobre volje, zadovoljna sam za sada, a kako će biti, videćemo. Ostali smo bez stvari, ali snaći ćemo se. Kuća je veća nego što je bila srušena, oko koje sam se sa ocem izmučila, ali važno je da smo ostali živi. Kažem, kućom sam zadovoljna, ali problem je drugi: zbog posledica bombardovanja nisam mogla da radim kao ranije, pa su me iz 'Jumkovog' pogona u Belom Polju 10. septembra uputili na berzu rada. A da zlo bude veće, i 23-godišnji sin mi je nezaposlen, a bio je mobilisan celo vreme rata. Od čega ćemo živeti?", pita se Draganka.

Njena prva susetka Radica Ristić zabavlja se s unučetom, rođenim neposredno posle rata: "Zahvaljujem prvo Bogu – ostali smo živi – pa državi. Kuća mi je, doduše, po kubaturi bila veća, ali nezavršena. Pa iako je ova manja, završena je i moja. Nezadovoljna sam time što ništa od osnovnih stvari nismo dobili, čak ni televizor, a skoro svima su dali. Jedino smo dobili krevetac i grejalicu od opštine, a novčano su nas pomogli Gimnazija i Poljoprivredna škola, gde radim kao spremačica", završava Radica.

Na kraju, ponovo tužni kućerak Vojislava Milića. Preko puta, dve novosagrađene kuće iz programa obnove i izgradnje. Po kvalitetu se očigledno izdvajaju od ostalih koje smo obišli. "Ova prva je Milorada Anđelkovića, funkcionera Crvenog krsta", odgovara. A druga, čiju portu veselo ukrašava cvetni aranžman, znak nedavnog venčanja? To je, bez izraza kaže Vojislav, kuća Slobodana Miloševića.

Goran M. Antić (AIM)

prethodni sadržaj naredni

vrh