Vreme broj 482, 1. april 2000.

Nestašica insulina

Uzmi ili umri

Sto dvadeset hiljada dijabetičara danima traga za humanim insulinom. Država, zbog besparice, nudi mali izbor insulina, uglavnom životinjskog porekla. Lekari se slažu da je vraćanje u većoj meri svinjskom insulinu i klasičnom špricu korak nazad u lečenju dijabetesa. Ali da bi se opstalo u životu, zamena mora da se upotrebi

Podela insulina iz humanitarne pomoći u beogradskim državnim apotekama pre petnaestak dana bila je više od upozorenja da na tržištu lekova nešto ozbiljno ne funkcioniše kako treba. Pristigli insulini su bukvalno "planuli", na pojedinim mestima i za pola sata. Očevici, dijabetičari, pominju duge redove, lomljenje stakala na jednoj apoteci, a navodno je bilo i potezanja pištolja. Glavna bitka u redovima vodila se oko Novonordiskovih humanih insulina koji se koriste u tzv. pen terapiji. Pored insulina danskog Novo Nordiska, u humanitarnoj raspodeli su se našli i insulini u bočicama vršačkog Hemofarma, koji su u poslednje vreme retkost u ovdašnjim apotekama.

Još jedna stvar je dodatno uznemirila ovdašnje dijabetičare i ne samo njih: funkcioneri iz Vlade Srbije nedavno su najavili uvoz sirovina, gotovih lekova i animalnih insulina svinjskog porekla iz Kine, kojima bi se, po njihovoj oceni, znatno ublažile nestašice lekova, posebno onih za hronične bolesnike, pa i dijabetičare.

Indijski medikamentski sindrom koji nam se dogodio nešto ranije (povod je bio uvoz lekova iz ove zemlje), u vidu burnih reakcija javnosti navikle na poznate evropske i svetske proizvođače sirovina i lekova sa kojima je isključivo sarađivala ovdašnja, nekad moćna farmaceutska industrija, bio je bezazlen u odnosu na kinesku varijantu. Zdravstveno iole upućeni građani danas pažljivo zaviruju u kutijice s medikamentima, merkaju sve primitivnija pakovanja lekova ne bi li našli kineske tragove. Ako posumnjaju, vraćaju lekove. Oni sa ponešto dubljim džepom kupuju po privatnim apotekama inostrane lekove ili ih naručuju iz krajeva bivše nam domovine.

KOBNE GREŠKE: Dijabetičari spadaju u pacijente kod kojih se greške u doziranju i primeni insulina, njegova čistoća ili nečistoća plaćaju glavom, a u blažoj varijanti teškim posledicama po ionako narušeno zdravlje. Svoju bolest su prinuđeni da nose celog života i svaki, i najmanji poremećaj u snadbevanju insulina, bez koga ne mogu nijedan dan, naravno da izaziva užasnu strepnju, dodatni strah od komplikacija i smrti. Što zbog teškog oboljenja, što zbog pristojnijih ekonomskih uslova u kojima smo živeli, oboleli od dijabetesa uspevali su uz dobru i savremenu lekarsku pomoć da izdejstvuju za sebe dobar standard lečenja koji je podrazumevao dobar pročišćen insulin i efikasan način njegovog uzimanja. Po još važećem zakonodavstvu o zdravstvenoj zaštiti stanovništva, šećerna bolest spada u grupu oboljenja čije lečenje u potpunosti pada na teret države.

Danas dijabetičari stoje u redovima za lekove bez kojih ne mogu. U praksi to izgleda ovako: najpre se mora otići kod lekara, koji vam napiše koji sve insulini dolaze u obzir, pošto onog koji ste koristili godinama nema. Pacijent onda obiđe apoteke i sa spiskom onoga što je, ako je, pronašao vraća se kod lekara, koji mu prilagođava terapiju mogućim varijantama.

Oni koji imaju novca i ne žele da se odreknu svoje terapije i načina davanja kupuju skupe insuline u inostranstvu, ili na domaćem tržištu ispod ruke. Siromašniji obijaju pragove proizvođača, distributera lekova i humanitarnih organizacija, a drčniji "prete" pred lekarima, kad im ponude zamenu terapije, da će radije umreti nego promeniti lek.

Prema podacima Republičkog zavoda za zaštitu zdravlja, koji u ovom trenutku ne obuhvataju poslednju stresnu godinu kroz koju smo prošli, u Srbiji je registrovano više od 120.000 šećeraša. Procena je da ih više od trećine koristi insulinsku terapiju.Već trideset godina (od 1970. godine) važi propis o zdravstvenoj zaštiti po kome je prijavljivanje svakog obolelog od šećerne bolesti obavezno.

EVIDENCIJA: Dr Ljubinka Marčetić iz Gradskog zavoda za zdravstvenu zaštitu Beograda upozorava u razgovoru za "Vreme" da svi naši sugrađani iz raznoraznih razloga ne prijavljuju svoju bolest, i da se procenjuje da ih u Beogradu ima bar duplo više od, prema preliminarnim podacima za 1999. godinu, zvanično registrovanih 34.773.

"Negde oko dva odsto stanovnika Beograda, govorim o registrovanim, boluje od šećerne bolesti. I dok smo u 1990. na deset hiljada stanovnika imali 122 dijabetičara, u prošloj godini zabeleženo je, takođe na deset hiljada stanovnika, 212 obolelih.

U Beogradu od dijabetesa češće oboljevaju žene nego muškarci: 55 odsto prema 45 odsto. Prosečna starost obolelih je u prošloj godini porasla na 57 godina.

To je starosna karakteristika stanovništva Beograda, koje je za ovih deset godina dosta ostarilo.

Dr Marčetić upozorava i na znatan udeo šećeraša u ukupnom broju umrlih stanovnika Beograda: "Dva odsto naših sugrađana umire zbog dijabetesa kao jedine dijagnostikovane bolesti. Ali zabrinjava drugi podatak: od ukupnog broja umrlih u Beogradu, 13 odsto naših sugrađana umrlo je sa dijagnozom šećerne bolesti kao pratećim oboljenjem. Tačnije, dijabetes je ubrzao smrt od šloga, infarkta miokarda, sepse, bubrežne insuficijencije. Sva ova oboljenja su i inače često posledica šećerne bolesti.

PEDESET PA DESET: U Beogradu je 1990. godine sa dijagnozom šećerne bolesti umrlo 1256 ljudi. Osam godina kasnije taj broj je uvećan tri do četiri puta, i popeo se na 4696 umrlih. To govori da se u Beogradu sve više oboljeva ali i umire od šećerne bolesti."

Ni doktori ni dobavljači ne spore da u Srbiji nema dovoljno nijednog a pogotovu humanog insulina. Pesimisti procenjuju da bi prave nedaće s nestašicom ovog leka mogle nastati već za dve nedelje, ako se ništa ne preduzme. Od pedesetak vrsta insulina brzog, srednjeg i dugog dejstva, koliko je zvanično registrovano za upotrebu na tržištu u SR Jugoslaviji, u apotekama se danas sporadično može naći tek desetak vrsta, i to domaćih proizvođača ili "prepakivača" insulina, Hemofarma i Galenike.

Beogradski apotekari su nam takođe potvrdili da i domaćeg insulina jedva da ima, da je asortiman znatno sužen, i da je teško naći i zamenu za odgovarajući lek, čak i među domaćim proizvođačima. Insulina strane proizvodnje već dugo uopšte nema.

Šta se zapravo dogodilo? Cinici bi rekli ono na šta smo se već svikli: besparica i već posrnula varijanta snalaženja u kojima živimo već deceniju. Ljudi oboleli od šećerne bolesti nisu u prilici da se snalaze. Oni boluju čitav život, imaju svoje navike, precizno utvrđene lekove i način terapije. Njihova teška bolest zahteva dobre, kvalitetne i proverene lekove, a izbor u saniranju bolesti i održavanju života kreće im se između insulina životinjskog porekla (najpoznatiji je svinjski) i humanog, koji su ovdašnji lekari, prateći svetska dostignuća u lečenju, svesrdno primenjivali i preporučivali pacijentima. Naravno s pravom. Devedesetih je klasična terapija šprica i igle i bolnog bodenja sopstvenog tela nekoliko puta dnevno u znatnoj meri i kod nas zamenjena gotovo bezbolnom upotrebom insulina, posebno pogodnog za decu i slepe bolesnike. Reč je o tzv. pen terapiji, u kojoj se primenjuje, pen brizgalica, koja se može nositi u džepu i ima tačno utvrđenu dozu insulina potrebnu određenom pacijentu. Dakle, nema šprica, nema tempiranja doze. Sve u svemu, sigurnije, humanije i preciznije. Pen je, naravno, podrazumevao isključivo korišćenje humanog insulina.

Na našem tržištu obezbeđivala ga je danska firma Novo Nordisk, preko veletrgovine Velefarm. Za uvoz Nordiskovog humanog insulina u bočicama bio je, a to je i danas, zadužen Hemofarm.

Snadbevanje insulinom strmoglavo je krenulo naniže prošle godine, kada je država otela Panićev ICN, koji mu je nekoliko godina pre toga uz veliko poverenje i pompu prodala.

DUGOVI: U našoj temi priča o Galenici bitna je jedino stoga što je ova nekad moćna farmaceutska kuća obezbeđivala za naše tržište i humani i svinjski insulin, i posedovala tehnologiju za potpuno prečišćene insuline. Tehnologija i danas postoji, ali izgleda da manjkaju sirovine.

"Dok je postojao ICN Galenika, u aranžmanu sa poznatim svetskim kućama (Hofman la Roš i Lili) jugoslovensko tržište je podmirivano najpre sa svinjskim a potom i sa humanim insulinom.

Nikada nismo kao fabrika imali profit na insulinu, ali smo se trudili da podmirimo tržište. Mesečno smo proizvodili 100.000 pakovanja svih vrsta insulina, osim pen sistema. Tržištu je mesečno isporučivano i 80.000 do 100.000 tableta za dijabetičare, kaže za "Vreme" Tanja Brković, jedan od rukovodilaca nekadašnje ICN-a, sada na privremenom radu u Podgorici. Napominje takođe da je, kada su morali da napuste fabriku početkom februara prošle godine, na lageru ostalo sirovina za jednogodišnju proizvodnju insulina. Sa nestankom ICN-a i bombardovanjem, i slabim plaćanjem za isporučene sirovine, nestali su i strani Galenikini partneri.

Podsećanja radi, država je u to vreme od Hemofarma, koji je u ukupnoj proizvodnji insulina učestvovao tek sa 20 odsto, zahtevala da nadomesti manjak insulina na ovdašnjem tržištu. Iz fabrike se na takav zahtev reagovalo smanjenjem proizvodnje, a država je za uzvrat zapretila uvozom.

Najveći snadbevač jugoslovenskog tržišta humanim insulinom, a jedini pen terapijom, jeste Novo Nordisk iz Danske. Zakoniti zastupnik i konsignater za pomenutu pen terapiju Nordiskovih insulina od pre pet godina je Velefarm, a za humani insulin u bočicama Hemofarm.

Predrag Radošević i Ratko Miladinović, iz beogradskog predstavništva Novo Nordiska, kažu za "Vreme" da deficitarnih insulina ima na konsignaciji i da oni ne stižu do apoteka zbog velikih dugovanja. To nam je na neki način i potvrđeno u Velefarmovom saopštenju upućenom, na našu molbu, "Vremenu".

"Zaista smo učinili sve. Naša roba je stizala i u vreme bombardovanja. Na ovom tržištu smo dugo, i u neko bolje vreme pen terapijom je bilo pokriveno 50 odsto ovdašnjih korisnika insulina. Jednoipogodišnji dug Velefarma prema Novo Nordisku dostiže 15 miliona nemačkih maraka. Izmirenje samo dela dugovanja značilo bi povratak naših insulina na ovdašnje tržište", kažu naši sagovornici.

Ne negiraju primedbe ovdašnjih partnera da je pen terapija, skupa ali je objašnjavaju cenama na svetskom tržištu, po kojima Novo Nordisk (inače najveći evropski snabdevač humanim insulinom i pen terapijom) posluje. "Konsignaciona cena je oko 60 DEM, i odnosi se na jednu kutiju od 1500 jedinica insulina. Pacijentu je to uglavnom dovoljno za nekih 40 dana.

Mereno po svetskim cenama, insulin u bočicama je tek nešto malo jevtiniji. Jedna bočica sadrži 400 jedinica i pacijentu su potrebne četiri da bi nadomestio jedno pakovanje pena."

U Novo Nordisk se inače dnevno javi i do 200 ljudi, pitajući za insulin ili tražeći pomoć.

Niko od lekara sa kojima smo razgovarali nije negirao dostignuća pen terapije. Reč je o intenziviranoj terapiji kojom se što je moguće više simulira fiziološko lučenje insulina.

Ona se danas smatra najboljom terapijom jer obezbeđuje najbolju glikemijsku regulaciju od koje zavisi stepen kasnijih mogućih komplikacija. Dobrom regulacijom se, na primer, odlažu gubitak vida, gubitak bubrega, gangrene i slično.

Čak su i zemlje u našem okruženju uvele korišćenje humanog insulina i pen terapije.

LEČENJE I POSLEDICE: Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, ni Albanija više ne upotrebljava animalni insulin. Bugarska uskoro prestaje a Ruminija početkom iduće godine. Nema ga više ni u Bosni ni u Makedoniji.

U svojim zdravstvenim računicama svet polazi od toga da je najbolja terapija za dijabetes jeftinija od posledica koje on može izazvati. Dijabetes je u svetskim razmerama veoma rasprostranjena bolest. U SAD, na primer, deset miliona ljudi boluje od šećerne bolesti. Stručnjaci svetske zdravstvene organizacije su izračunali da se u svetu samo tri odsto ukupnog novca za zdravstvo troši na dijabetsku terapiju, a čak 60 odsto na saniranje posledica šećerne bolesti prouzrokovanih neadekvatnom terapijom.

"Nema sumnje da je davanje insulina pomoću pena mogo lakše pre svega za bolesnike, a još je važnija preciznost u doziranju koja se njima postiže. Mi smo ga kao sistem moderne terapije preporučivali i davali pacijentima kad god smo mogli. I funkcionisalo je", napominje dr Mirjana Dragašević iz Instituta za endokrinologiju u Beogradu, upozoravajući da nestašica ove vrste terapije ugrožava grupu pacijenata koja je na takozvanoj intenziviranoj terapiji." Reč je o mladima i trudnicama, kojima će biti prosto nemoguće četiri puta dnevno davati insulin pomoću običnih špriceva i igala. Tu su dalje i slepi bolesnici i bebe. Oni će jednostavno biti uskraćeni za primenu jedne savremene terapije.

Postoje utvrđene indikacije za primenu određene vrste insulina na osnovu kojih se lekar i odlučuje koji će insulin da prepiše pacijentu."

Na naše pitanje da li je moguće jednu vrstu insulina zameniti drugom, dr Dragašević kaže: "U nedostatku jedne vrste insulina moguća je zamena drugim, ali u tom slučaju moramo razmišljati o gaženju utemeljenih doktrinarnih stavova koje smo postigli primenom svetske medicine u ovoj oblasti."

TV TERAPIJA: Lekari se slažu da je vraćanje u većoj meri svinjskom insulinu i klasičnom špricu korak nazad u lečenju dijabetesa. Ali da bi se opstalo u životu, zamena mora da se upotrebi.

Nova terapija, pretpostavlja i novu, kompletnu edukaciju pacijenata obolelih od dijabetesa. Može li iko i da pretpostavi koliko će vremena i snage biti potrebno šećerašima koji su na intenziviranoj terapiji (njih 15 do 20 odsto) i njihovim lekarima da ponovo krenu od početka, kako da modifikuju svoje doze insulina, kako da koriste špriceve i slično. Sve u svemu, povratak na lečenje od pre dvadeset godina.

O problemima insulina u Srbiji retko ko hoće javno da govori. U proteklih deset dana nismo uspeli da u glavnoj ustanovi za zdravstveni dinar, samim tim i za snabdevenost tržišta lekovima, Fondu za socijalno i zdravstveno osiguranje dođemo do sagovornika.

Dr Teodora Beljić, predsednik Društva za borbu protiv šećerne bolesti Beograda, već je počela preko državne TV da edukuje dijabetičare kako da se prilagode novim uslovima lečenja. To smo lično saznali kada smo je zamolili za razgovor. Preporučila nam je da gledamo RTS. I evo šta smo čuli:

"Danas se u svetu koriste samo visokoprečišćeni insulini: to je svinjski SPP i humani insulin HM. Uvek pacijentima kažemo da pogledaju šta piše. Oni koji su bili na humanim insulinima na penkalu mogu da pređu na humani insulin u flašicama bez problema sa istim brojem jedinica. Ako nema humanog, mogu da pređu na SPP insuline. Postoji mali procenat ljudi koji to ne mogu da urade. To su alergični, zatim, uvek kažemo, uvek mora da bude humanog insulina za decu i trudnice. Zašto? On je jači i potrebna je manja doza insulina da bi se ostvario efekat. Svi ostali sa humanog mogu da pređu na visoko prečišćene svinjske insuline, ali će biti promena u dozama. Nije svaki špric isti, niti flašice. Ako su nekom zaostale stare zalihe, moraju da znaju da ne mogu ovaj insulin koji ide u penkalo sada da uvlače u špric, jer to može da izazove neprijatne posledice. Još jednom ponavljam, nema problema u prelasku s humanog na svinjski insulin."

Drugi lekari s kojima smo razgovarali nisu bili tako određeni. Jedan od njih nam je rekao da su šećeraši rizična grupa kod koje se nikad ne zna. Zatim, posledice neprimerene terapije mogu se pojaviti tek kasnije.

Kada je pre godinu dana Hemofarm ušao zbog insulina u duel sa srpskom vladom i Fondom, već je bilo izvesno da će, posle problema u Galenici, ova poslovično dobra firma morati da podnese sav teret ovdašnje bede. Fond ne dozvoljava povećanje cena lekova, a pod sada važećim uslovima i troškovima nemoguće ih je proizvoditi bez gubitaka. Ispražnjena kasa zdravstva nije u situaciji da proizvođačima i trgovcima blagovremeno nadoknadi troškove ni za proizvedene i plasirane lekove.

Kad je u pitanju humani insulin, krug se zatvorio: Novo Nordisku, koji je sa gotovo 90 odsto pokrivao srpsko tržište, ovdašnji poslovni partneri, veletrgovine i proizvođači duguju silan novac. Njima pak sve to duguje Fond za zdravstveno i socijalno osiguranje. Ko sve duguje Fondu teško je i nabrojati. U svakom slučaju politika bočice insulina za dve marke, zarad socijalnog mira – pokazala se neodrživom. Kad stigne cena za takvo ponašanje prema dijabetičarima, već će neki drugi bolesnici biti na tapetu. Doktori ćute, država obećava kineski insulin umesto da radi svoj posao: da poštuje ono što je propisala. Zakonom je preuzela na sebe brigu o lečenju, pored ostalog, i 120.000 šećeraša. I to o sopstvenom trošku. Proteklih godina je uspela samo da ih uplaši nestašicama lekova bez kojih ne mogu. I potpuno sludi – da od drveta ne vide šumu.

Branka Kaljević

Saopštenje 

Beogradski Velefarm, koji se bavi prodajom, distribucijom i uvozom lekova, poslovni je partner Novo Nordiska, poznatog svetskog proizvođača humanog insulina i sistema tzv.     pen terapije. Na naša pitanja zašto u apotekama nema humanog stranog insulina i hoće li ga biti i kada, odgovorili su nam saopštenjem koje u celini prenosimo

Saopštenje za javnost

1. Novo Nordisk insulina nema u apotekama zato što postoji veliko dugovanje prema dobavljaču.

2. U toku 1998. Velefarm je isporučio oko 619.000 penkalo-insulina od 100 IJ ili oko 190 miliona insulinskih jedinica actrapida, insulatarda i mixtarda.

U toku 1999. godine Velefarm je isporučio 240.000 ampula ili 72 miliona jedinica gore pomenutih insulina.

3. Normalizacija tržišta novonordiskovim insulinima zavisi isključivo od dinamike izmirenja obaveze prema proizvođaču.

U Beogradu 27.3 2000.

Svedočenje

Beograđanka M.M., majka dečaka obolelog od dijabetesa, već punih šest godina hrabro se bori sa bolešću svog deteta. Ovo je njeno svedočenje o tome šta u ovo sumorno i sirotinjsko vreme u kome živimo znači boriti se sa bolešću i svim ostalim što uz to ide: nabavkom lekova kojih nema, hrane, davanjem nimalo prijatne terapije, življenjem između straha od budućnosti i želja za normalnim detinjstvom deteta.

"Razboleo se s 15 meseci. I evo već punih šest godina živimo s tim – s insulinom od prvog dana. Sve što je potrebno za svakodnevnu terapiju morate da imate u zalihama, jer ovde se nikad ne zna, da li i kada ćete u apotekama da nađete lek, špric i ostalo. Mnogo toga treba svakog meseca. Insulin se dobija na recept, ali ga nema. Od prvog dana naše dete koristi kombinaciju humanih insulina koje Galenika proizvodi u saradnji sa američkom kompanijom Lili. Tako je bar dosad bilo. Najčešće smo se snalazili tako što smo našli vezu u Galenici. Dete još prima male doze pa mesečna potrošnja nije velika. U apotekama toga uopšte nema. Nije nimalo jednostavno. Treba dnevno, u zavisnosti od potrebe, kombinovati i određivati doze leka. Sad već imam iskustva u tome. Ranije je bilo teško. Imala sam prosto noćne more. Probudim se noću, pa mislim da li sam mu i kada dala insulin. Prolazi čovek kroz razne faze.

Ne bismo mogli da funkcionišemo bez aparata za kontrolu šećera, koju radimo tri do četiri puta dnevno. A to košta. Samo kontrolne trake izađu i na 200 DEM mesečno. Socijalno vam to nadoknadi, ali posle dva ili tri meseca. Dakle, svakog prvog u mesecu moramo da imamo spremljen novac za potrebe lečenja. Dodatni problem je što ni traka nema u apotekama.

Mnogi roditelji koji nemaju novca to i ne rade. Neki se, pak, posle izvesnog broja godina priviknu na situaciju i počinju olako da prihvataju stvari, po principu može i ne mora.

I s špricevima i iglama za davanje insulina ide teško.

Nikada za ovih šest godina nisam uspela da ih nađem u apotekama. To su insulinski špricevi sa finim mikrofajn iglicama, da bi ubodi bili bezbolniji. A to je jako važno ako četiri puta dnevno dete prima insulin. Plus bockanje za kontrolu šećera.

Jednom sam ih kupila u nekoj firmi koja je svojevremeno uvozila te špriceve. Kad sam račun odnela u Socijalno, nisu hteli da refundiraju trošak. Kažu za špriceve ne nadoknađuju novac. Pa čime treba da se daje insulin? Prstima? Nisam više to ni pokušavala. U celoj priči to je ipak manja stavka.

Svako se snalazi kako može. Insulina nema dovoljno, pogotovu humanih. Nekad ih jednostavno ne možete naći. Pre neki dan sam obišla grad i našla jednu ampulu, čiji je rok trajanja bio pri kraju. Zahvalila sam se i ostavila je nekom drugom, jer ne bih uspela da je utrošim za svoje dete do isteka roka. A nekome može da znači život.

U početku sam se trudila da sinu ne kupujem specijalni keks i čokoladu za dijabetičare. Kad sam shvatila da će dete da gleda ostale kako jedu, počeli smo i to da kupujemo, i to u inostranstvu, pošto toga više nema ovde. I to je jako skupo. Za jednu čokoladu za dijabetičare mogu da se kupe tri obične.

Da bi izbegli situaciju da mi u tanjiru imamo jednu a on drugu hranu, napravili smo kompromis: za ručak jedemo svi isto. U detetovim ostalim obrocima dominiraju integralne žitarice.

Nažalost, mnogi danas ovde nemaju novca da sve ovo čine za svoje bolesno dete. Ovde vam ovako stoje stvari: onaj ko je u prilici da kupi sve što je potrebno za lečenje, taj je i u situaciji da bude u kontaktu sa ljudima koji to sve mogu da mu nađu i obezbede. Oni siromašniji nemaju nikoga ko bi mogao sve te neophodne stvari da im dâ. A ovo nije bolest od danas do sutra. To je bolest za ceo život.

Doktori vam kažu šta sve treba da koristite, pa se vi snađite."

Farmaceuti bez granica:

Ragu Kumar, farmaceut iz Indije:

"Farmaceuti bez granica su humanitarna organizacija, i u Jugoslaviji radi program deficitarnih lekova, nezavisno od toga da li ih proizvode domaće fabrike ili ne. Posvetili smo pažnju potrebama hroničnih bolesnika, koji su već duže vreme ugroženi jer nisu u mogućnosti da nabave lek.

Teško je bilo utvrditi kriterijume za izbor lekova, s obzirom na to da je u Jugoslaviji dosta lekova deficitarno. Procenili smo da je insulin jedan od prioriteta.

Pored insulina, opredelili smo se i za antiastmatike u obliku spreja i pumpice, namenjene opet hroničnim pacijentima – astmatičarima. Na listu za pomoć uvrstili smo i neuroleptike.

Prioritet smo dali insulinima koje smo u dva navrata delili u 15 gradova u Srbiji i u Beogradu u svim državnim apotekama.

Izabrali smo dve vrste insulina: jedni su Nordiskovi i uključuju pen terapiju, a drugi su iz insulinskog programa domaće fabrike Hemofarm. Svi su različitog dejstva. Najpre smo obišli teren-apoteke i bolnice, razgovarali sa farmaceutima i lekarima, i sa velike liste insulina izabrali smo prioritetne i one koji se najviše traže na terenu: od Hemofarmovih smo se odlučili za monotard, zatim actrapid i na kraju insulatard i mixtard.

Kod uvoznih Nordiskovih insulina situacija je bila obrnuta. Tu su naši sagovornici najviše tražili actrapid novolet, oblik uložaka za penkala, insulatar i mixtard. To je ista vrsta inuslina samo različitih doza. Nabavili smo i igle i špriceve.

Ideja nam je bila, mada nismo bili u prilici da utičemo na to kome će oni biti dati, da zbog jednostavnije aplikacije ovih insulina, zbog manjih iglica i manje bolnog načina primene, uvozni insulini budu dati deci i starijim slepim dijabetičarima. U Somboru smo u tome i uspeli. Da su normalni uslovi, bilo bi dobro da se svi pacijenti prevedu na ove insuline, ali nije tako.

Insulini koje smo nabavljali od Hemofarma nisu humani, pošto ih trenutno nisu imali na lageru, dok smo od firme Novo Nordisk kupili samo humane.

Na svaku kutiju smo prilepili naše nalepnice i nalepnice našeg sponzora iz Evropske unije i oznaku: humanitarna pomoć, kao i obaveštenje da se lek deli besplatno i na lekarski recept.

Imamo i povratne informacije. Za svakog pacijenta koji je podigao lek tražili smo ime i prezime i broj lične karte.

Insulini za pen terapiju otišli su u roku od nekoliko sati.

Nismo bili iznenađeni. Znali smo da je to važna i neophodna terapija, i da je veoma deficitarna na ovom tržištu.

Zanimljivo je da su insulini bili u Velefarmu u državnoj veledrogeriji, a cela papirologija je ipak išla kao da smo ih uvozili iz inostranstva. Zapravo su bili na konsignaciji.

Ovog meseca smo imali dve isporuke. Pre toga još jednu u februaru. Ukoliko nam finansijska sredstva dozvole, želja nam je da povećamo količine najpotrebnijih insulina.

Ukupno smo podelili 5100 penova. Oni su izuzetno skupi svuda u svetu.

Uz Hemofarmove bočice podelili smo i igle i špriceve. Pacijenti koji su dobili taj insulin sada su ipak snadbeveni za duži vremenski period.

U bolnici u Šidu su nam, na primer, rekli: "Dobro je da ste došli skoro smo ostali bez insulinske terapije."

Lekari u dijabetološkim centrima upozoravaju da se u poslednje vreme povećava broj novih pacijenata. Pored izbeglica sa Kosova, dolaze i novi oboleli. Posebno deca.

Dijabetes nije bolest već stanje organizma, i trebalo bi obezbediti što bezbolniji uvod u terapiju, pogotovu kod dece. A apotekari iz Beograda nam kažu da u poslednjoj raspodeli pen terapije odrasli nisu imali baš puno razumevanja za decu. Nismo u mogućnosti da obezbedimo svima lekove. S obzirom na situaciju, i buduću humanitarnu raspodelu baziraćemo na insulinu.

Programom bolničke pomoći isporučili smo bolnicama rendgen filmove, razvijače i fiksire, kao i medikamente za lečenje šizofrenije."