Vreme broj 481, 25. mart 2000.

Predsednički izbori u Rusiji

Laka pobeda

Protivnici Jeljcina i njegovog izabranika Putina, pošto ničim drugim ne mogu da skrenu tok događaja – predvidljiv ishod izbora koji im donosi još jedan poraz – pribegli su poslednjem sredstvu: pozivaju birače da glasaju za "trinaestog kandidata", to jest – protiv svih

Specijalno za "Vreme" iz Moskve

Glavna senzacija predsedničkih izbora u Rusiji (nedelja, 26. marta) jeste to što nikakve senzacije nema, niti će je biti: svi očekuju sigurnu pobedu Jeljcinovog izabranika, premijera i v.d. predsednika Vladimira Putina. Predizborna kampanja ili mlaka trka do najvišeg položaja, kremljovskog trona, u kojoj je dvanaest vrlih političkih ličnosti nastojalo da se umili građanima Rusije, u poslednjoj fazi dobila je čudan obrt: svi, izuzev jednog, više su se borili ne toliko za svoju pobedu koliko za jedinu preostalu soluciju koja bi donela i poraz tog jedinog kome predstoji pobeda – da izbori propadnu.

Ko je izmislio tog "trinaestog kandidata", poziv biračima da glasaju "protiv svih", nije sporno: i taj izbor postoji na glasačkom listiću. Ali, kome je prvom palo na pamet da mašineriju tako usmeri – ostaće nejasno pošto su tu taktiku brzo prihvatili svi izborni štabovi.

Istina, poziv "glasaj protiv svih" čuo se i na prošlim izborima 1996, uglavnom uoči drugog kruga glasanja, kada je postalo jasno da će Jeljcin nadigrati Zjuganova i drugi put biti izabran za predsednika, ali tada niko – ni njegov tim u Kremlju, ni birački masiv od 100 miliona ljudi – na to nije obraćao naročitu pažnju.

Najglasnije su, istina, pseudopartije, parodijskog tipa i klubovi "disidentskih intelektualaca", kakav je "Savez 2000", kojima se partije predsedničkih kandidata ćutke pridružuju, računajući da je i to bolje nego da budu poraženi samo njihovi lideri. Utoliko je čudnije što je Kremlj rešio da ovog puta krene u oštriju kontraofanzivu, što svedoči da se ozbiljno strahuje – ne od toga da će stvarno više od polovine birača (koji budu glasali) glasati "protiv svih" već od mogucnosti da više od polovine upisanih u biračke spiskove uopšte ne iziđe na birališta. Faktički, međutim, to prosto nije moguće, jer bi takva jednodušnost (ne računajući jednoumlje prošle ere) i u toj jednoj stvari bila najveće rusko čudo svih vremena.

NEMOGUĆA VARIJANTA: Vladimir Putin, premijer od avgusta prošle godine a od početka ove i vršilac dužnosti predsednika (nominalni Jeljcinov "naslednik"), već od samog početka kampanje važi za sigurnog pobednika predsedničke trke 2000. Neizvesno je samo da li će mu već u prvom krugu poći za rukom da osvoji 50 odsto glasova plus jedan (od broja građana koji iziđu na glasanje), ili će mu pobedu doneti tek drugi krug. To unapred – kao i pobedu bilo kog od ostalih kandidata – isključuje varijantu poništenja izbora. Po zakonu o izboru predsednika, izbori mogu biti proglašeni nevažećim samo u slučaju da se za poziciju na glasačkim listićima "protiv svih" opredeli više birača nego za kandidata koji dobije najviše glasova.

Međutim, čak i da Putin dobije samo 35 odsto glasova (a to je znatno ispod njegovog minimuma, s obzirom na to da mu prognoze daju između 42 i 52 odsto), a glavni suparnik Zjuganov 25 odsto, izbori bi bili nevažeći ukoliko preostalih 40 odsto glasa "protiv svih". To se, naravno, neće desiti, jer će sledeća trojka kandidata – Javlinski, Žirinovski i Tuljejev – sigurno osvojiti 10-15 odsto glasova, a preostalih sedmoro, ma koliko im izgledi bili beznačajni, takođe će nakupiti najmanje pet odsto. Prognoza ima toliko i toliko se međusobno razlikuju da ispada da je mogućno sve – da Putin pobedi u prvom krugu, da pobedi tek u drugom ili, čak, da mu pobeda izmakne – ako se birači ne odazovu u dovoljnom broju. Najveću opasnost na tom planu predstavljaju najbogatiji i najsiromašniji. Prvi – zato što su prezauzeti sticanjem (i čuvanjem) bogatstva, drugi – zato što ih ne interesuje ništa drugo osim kako da nakupe desetinu rubalja za komad hleba i parče salame, ili za "unuče" neke jevtine votke. Najozbiljniji (i izrazito demokratski opredeljeni) analitičari predviđaju da će se sve rešiti u prvom krugu – 26. marta. Ako se ipak dogodi da bude i drugog kruga, oni ocenjuju da će Putinova nadmoć u glasovima nad Zjuganovom biti izrazita (čak i 70:30) – zbog "bipolarizacije" glasova, odnosno prevladavanja negativnog odnosa prema lideru novih komunista.

BIOGRAFIJA KAO AGITACIJA: Putin je, kao v.d. predsednik toliko prisutan, toliko dominira i toliko mu sve ide u prilog da je i njegov štab morao da preduzme nešto što bi izgledalo kao "akt vlasti protiv kandidata Putina". Dve nedelje pre izbora pojavila se neka vrsta njegove biografije "U prvom licu" (uz televizijsku emisiju "Nepoznati Putin") – serija razgovora u kojima on priča o svemu i svačemu, o sebi kao dečaku i studentu i o tome kako je ušao u KGB i kako je služuo kao agent u Istočnoj Nemačkoj – koja se odmah našla na udaru kao "deo njegove izborne kampanje". Što i jeste, pa je Centralna izborna komisija bila prinuđena da je proglasi "izbornom agitacijom". Tako je knjiga "U prvom licu", iako se pojavila na Sajmu knjiga, ušla u fond "zabranjene literature", što je izgleda i bio cilj štaba u Kremlju – da javnost vidi da je Putin kandidat kao i svi ostali i da nije privilegovan. Kad je već reč o privatnoj strani ličnosti kandidata broj jedan, recimo i to da se on, bez naročitog truda, ponaša potpuno drukčije od svog "pokrovitelja". Ne samo da su njegovi prvi međunarodni kontakti (kao sa britanskim premijerom Tonijem Blerom u Sankt Peterburgu, na primer) pokazali da su čuveni Jeljcinovi "susreti bez kravate" postali davno prošlo vreme, jer je on mnogo bliži Jeljcinovim daljim prethodnicima na kremljovskom tronu, sovjetskim vođama tipa Hruščova i Brežnjeva negoli Gorbačovu i samom Jeljcinu. Ako je prvi od ove dvojice izveo na javnu političku scenu suprugu Raisu, a drugi i celu familiju (ne samo suprugu Nainu već i kćer Tatjanu), Putin se vratio staroj praksi. Nova ruska prva ledi Ljudmila Putina ostajala je u senci svog muža otkako je on u novogodišnjoj noći postao ličnost broj jedan postjeljcinske Rusije – sve do tog lenjingradskog rusko-britanskog susreta na vrhu. Iako samit, bio je više privatan nego zvaničan. Bler je stigao sa suprugom, pa se i Ljudmila Putina najzad "pokazala svetu".

O njoj se ne zna mnogo, izuzev onoga što je njen suprug ispričao o svojoj porodici, a što je objavljeno "U prvom licu". Upoznali su se kad je njemu bilo 29, a uzeli kad je napunio 32 (1983), što će reći da su Ljudmili bile "dovoljne" tri godine da iskoreni njegove "samačke zablude". Pitanje koje se postavlja u novinama, uz konstataciju da liči i na Raisu i na Nainu (ide kod istog frizera), glasi: na koju će od njih dve "ličiti" počev od preksutra, što će reći da li će biti u prvom planu i aktivna, kao Raisa, ili povučena, brižna supruga, kao Naina.

KOMUNISTIČKI DEMARŠ: Ostavši bez iole efikasnog protivsredstva u atmosferi potpune Putinove nadmoći, komunisti i njihov lider i predsednički kandidat Genadij Zjuganov okreću se protiv Putinovog "gazde". Uz to što komunisti kao partija (i ne samo oni) pokušavaju da nametnu svoju verziju da Jeljcin, iz najbolje od predsedničkih dača u Podmoskovlju, i dalje vuče konce u Kremlju, sam Zjuganov je probao da uveri javnost da izbori "neće biti u redu". Na prvom frontu, frakcija KP-a je u Državnoj dumi podnela predlog da parlament zatraži od Ustavnog suda da ustanovi (ne)legitimnost odluke v.d. predsednika Vladimira Putina o garancijama prvom predsedniku Rusije Borisu Jeljcinu, posle njegove demisije 31. decembra prošle godine. Na drugom frontu, Zjuganov, unapred znajući da su lokalne izborne komisije pod kontrolom Kremlja i da će "sigurno manipulisati rezultatima glasanja", zapretio je da će "njegovi ljudi budno motriti", a po potrebi organizovati i proteste – sve dok ne dobiju kopije zapisnika o glasanju na svakom biračkom mestu!

Zjuganov je otvorio i treći front, opet u Dumi, gde pokušava da se osnuje specijalna parlamentarna komisija čiji bi zadatak bio da dokaže "specijalne (tajne) veze kremaljskih visokih činovnika sa čečenskim teroristima".

Lider KP-a je ideju dobio kad se moskovska vrhuška domogla jednog od glavnih vođa čečenskih otpadnika Šalmana Radujeva, svojevremeno proglašenog za državnog neprijatelja broj dva, pošto je, sledeći državnog neprijatelja broj jedan Šamilja Basajeva, koji je izvršio teroristički upad (i masakr) u Buđonovsk, izveo opsadu prvo gradića Kizljara, a zatim, povlačeći se u Čečeniju, i Prvomajska. To je poslužilo Zjuganovu kao osnova za optužbu da je Putin – kao glavnokomandujući oružanih snaga i glavni dirigent operacije protiv čečenskih bandita – javnosti podmetnuo suludog Radujeva, a pustio na slobodu glavne krvnike sa Severnog Kavkaza (Basajeva, Hataba i Mashadova)! Navodno, sadašnjim Jeljcinovim naslednicima, i Putinu samom, ne ide u račun da ih uhapsi, jer hvatanje glavara tzv. Ičkerije i njihova javna svedočenja mogu da potvrde po Putina neprijatne verzije i nagađanja koje uznemiravaju rusku javnost! Ta transparentnost, čiji je cilj, očigledno, da diskvalifikuje veliki uspeh komandosa ruske armije, kako Kremlj prikazuje javnosti hvatanje Radujeva, teško da će okrenuti birače protiv Putina, ali se ipak igra do kraja, u nedostatku boljih aduta. To je utoliko jasnije što je Zjuganov krenuo dalje da vlast osumnjiči i za eksplozije podmetnutih paklenih naprava u stambenim zgradama u nizu ruskih gradova, čiji je cilj bio, navodno, da se veštački podigne Putinov rejting.

PUTIN KVARI RAČUN: Uprkos takvim taktičkim i strateškim potezima glavnog protivnika glavnog favorita predsedničkih izbora, predizborna kampanja je, po opštoj oceni, siva i bezlična, što (do Jeljcinove abdikacije) niko nije očekivao. Naprotiv, kad se ima u vidu burna kampanja za parlamentarne izbore, a pogotovo strasti kojima je bila opterećena predizborna kampanja pre četiri godine, zbog opasnosti od crvenog revanša (da Zjuganov pobedi Jeljcina, koji je startovao kao izgubljeni kandidat) očekivala se surova borba između Jeljcinovih naslednika i njegovih nepomirljivih protivnika. Javnost se prosto plašila razrešenja tog klinča.

Sve je pokvario Jeljcin prevremenim povlačenjem, a zatim i Putin, koji se pravi lud; ne učestvuje u kampanji, ne obećava ništa naročito. Toliko je naivan da javno tvrdi da još nije ni šegrt u politici. "Treba gledati u oči milionima ljudi i davati obećanja, a znati da se ona ne mogu ispuniti. Tome ja još nisam vičan", skromno izjavljuje Putin kad se nađe među tim običnim ljudima, koji su nejednom bili žrtve političara i njihovih obećanja.

Umesto fraza koje koriste svi ostali političari od zanata, Putin je povukao daleko efikasniji predizborni potez i biračima ponudio lukavo rešenje – da izaberu predsednika već u prvom krugu. Prema njegovom tumačenju, stvar je u štednji.

Drugi krug glasanja koštaće najmanje milijardu rubalja, a to je bezmalo toliko koliko treba da dobiju penzioneri moskovske oblasti. Prema tome, zašto apstinirati, zašto odmah ne glasati za njega, Putina, kad će on ionako biti izabran, i ne uštedeti milijardu rubalja (koja može da se pretvori u povećanje penzija za sve, a ne samo da posluži za isplatu redovne penzije moskovskih penzionera). Recept je prost i ostavlja konkretan utisak, za razliku od maglovitih Zjuganovljevih optužbi i sumnjičenja.

Slični su i ostali Putinovi aduti, manje-više iste vrste kao u njegovih suparnika, samo opipljiviji: kao i oni, i on pruža podršku "nacionalnim proizvođačima", s tim što ne proklinje Zapad i uvoznu robu (mnogima ona i te kako znači). Takođe najavljuje oštar obračun sa siromaštvom, ali ne preko jednakosti u nemanju već u stabilnom privrednom rastu. I protiv je korupcije, kao i Zjuganov, ali ne za frontalnu renacionalizaciju svega što su oligarsi opljačkali u "antinarodnoj privatizacije", već za jasnu raspodelu tih istih oligarha na "čiste i nečiste"; s prvima će se vlast sporazumevati, dok će se sa drugima (čija "nečistoća" proizlazi iz njihovog nastojanja da se iz biznisa prebace u sferu vlasti, da bi stekli imunitet) obračunati: "Takvi oligarsi ne mogu postojati kao klasa", kaže Putin, nemilosrdno.

Isto je tako nemilosrdan i kad je reč o dovođenju do kraja čečenske operacije: organizovan otpor bandita je slomljen, preostali će biti izolovani i uništeni!

Putin, u stvari, računa da će svi njegovi protivnici na izborima doživeti takvu sudbinu da će ih svenarodna volja, ako ne kao ličnosti i političare, onda svakako kao njegove protivnike – izolovati i uništiti. Jer, Rusija ponovo potvrđuje staro pravilo: da bi se živelo mirno, s tim što se ima, mora da se zna da postoji "načaljnik, hazjajin, otac rođeni". Putin se pretežnoj većini ruskih građana u proteklih šest-sedam meseci, kao predsednik vlade, a pogotovo u poslednjih dvanaest nedelja, kao Jeljcinov naslednik i faktički šef države, upravo takvim, željenim, i predstavio. I bio prihvaćen. Sutra će se videti koliko to odgovara stvarnom stanju stvari.

Branko Stošić

Vladimir Putin:

"Ja, špijun"

Detinjstvo u Sankt Peterburgu

Kada sam se rodio, moja majka i komšija odveli su me na krštenje, bez znanja oca koji je u to vreme bio član partije i sekretar partijske organizacije u fabričkoj radnji. Mnogo godina kasnije, za vreme mog službovanja u lenjingradskoj Skupštini grada (1993), otišao sam u Izrael kao član zvanične delegacije. Mama mi je dala da ponesem krst sa krštenja na posvećenje; uradio sam kako je tražila, i od tada nisam skinuo krst...

Lenjin, Staljin i njegov deda

Mnogo sam više znao o familiji mog oca nego o majčinoj. Moj deda je rođen u Sankt Peterburgu, gde je kasnije radio kao kuvar. Bila je to prosta porodica – kuvar je ipak samo kuvar. Ali, moj deda je očigledno bio dobar kuvar; posle Prvog svetskog rata pozvali su ga da radi na imanju izvan Moskve, gde je Lenjin živeo sa celom porodicom Uljanov. Kada je Lenjin umro, mog dedu su prebacili na Staljinovo imanje, i tu je radio niz godina...

Kucanje na KGB-ova vrata

Negde pred kraj devetog razreda otišao sam do KGB-a da se raspitam kako se postaje špijun. Sedeo sam u čekaonici, kad je izašao jedan čovek i, na moje iznenađenje, saslušao šta imam da kažem. "Želeo bih da se zaposlim kod vas", rekao sam. "To je sjajno, ali postoje neki problemi", odgovorio je. "Kakvi problemi?", želeo sam da znam. "Kao prvo", reče čovek, "ne zapošljavamo ljude koji dolaze na sopstvenu inicijativu. Drugo, možete da dođete kod nas posle služenja vojske i po sticanju diplome o visokoj stručnoj spremi." Naravno, bio sam zainteresovan: "Kakva mi je diploma potrebna?" Odgovorio je sa "bilo kakva" (verovatno je silno želeo da me se reši), i upitao me zatim: "Šta biste želeli da studirate?" Rekao sam mu da bih želeo da studiram pravo, i od tog trenutka sam počeo da se pripremam za Lenjingradski univerzitet. Niko posle toga nije mogao da me zaustavi.

Špijuniranje u Istočnoj Nemačkoj (1980)

Radio sam uobičajene obaveštajne aktivnosti: skupljanje informacija iz različitih izvora, analiziranje i slanje u centar u Moskvi. Skupljao sam informacije o političkim strankama, tendencijama unutar partija, o trenutnim i potencijalnim liderima... Bilo je jako važno da saznamo šta i kako se radi, šta se dešava u Ministarstvu spoljnih poslova zemlje koja nas interesuje, kakvi su politički stavovi u vezi sa određenim pitanjima i prema spoljnom svetu. Naravno, da biste dobili sve te informacije, potrebni su vam izvori. Pored redovnog posla obrade i analize informacija, bio sam zadužen za pronalaženje i vrbobanje novih izvora informacija. To je bio rutinski posao.

Pad komunizma u Istočnoj Nemačkoj (1989)

Uništavali smo (paljenjem) razne dokumente danonoćno, a najvredniji dokumenti već su bili poslati u Moskvu. Ali, oni nisu imali nikakvu obaveštajnu vrednost – svi ugovori su bili raskinuti, rad sa izvorima informacija zaustavljen iz bezbednosnih razloga, materijali uništeni ili sklonjeni u arhive. Rulja se skupila oko naše zgrade sa ozbiljnim pretnjama. Niko nije prstom mrdnuo da nas zaštiti. Pozvao sam grupu zaduženu za obezbeđenje, i rečeno mi je da ništa ne mogu da urade bez naređenja iz Moskve. Moskva je ćutala. Nekoliko sati posle toga došla  je naša vojska i gužva se raščistila. Imao sam utisak, pošto je Moskva ćutala, da zemlja više ne postoji. Bilo mi je jasno da je Savez istrulio.

Otac spašava ćerku iz vatre

(Putinovo imanje je 1996. godine zahvatio požar.) Bilo je toliko dima da nisam mogao da vidim stepenice koje su vodile na donji sprat. Maška, moja starija ćerka, i ja nalazili smo se u tom trenutku na drugom spratu. Uzeo sam je za ruku i odveo na balkon. Pocepao sam krevetske presvlake, vezao ih u čvor za balkon i rekao Maši: "Spusti se dole!" Uplašila se i odbila da uradi. "Ukoliko to ne uradiš, baciću te kao lutku! Šta se dešava sa tobom, kuća samo što nije izgorela?!" Uhvatio sam je za vrat i polako je spustio preko ograde balkona uz pomoć ljudi koji su je prihvatili u podnožju balkona. Zatim sam preskočio ogradu i spustio se niz improvizovani konopac. Jedan detalj je bio zanimljiv: nosio sam rođendansko odelo. Morao sam da ga skinem i da se zamotam u čaršaf. Zamislite scenu: kuća u plamenu, go čovek zamotan u čaršaf spušta se  balkon, vetar puni moj ogrtač kao jedro, a gomila radoznalih ljudi mirno posmatra ishod drame...

Večera sa bivšim šefom

Pre Jeljcinove ostavke otišao sam poslom do njega. Kada je počeo da razgovara sa mnom o ostavci, prvi put sam osetio kod njega neku blagost, shvativši da i on ima osećanja. Sada razgovaramo mnogo češće nego pre njegove ostavke. Ranije smo razgovarali isključivo o poslovnim problemima, dok danas imamo sasvim drugačiji odnos. Nedavno sam otišao do njega zbog posla, i Boris Nikolajevič mi je rekao da ostanem na večeri. "Imamo suši za večeru", rekao je on. Jeljcin je jednom probao suši u nekom restoranu i to mu se dopalo. Njegova žena i ćerka su organizovale japansku večeru za Jeljcina kod kuće. Naravno, ostao sam na večeri.

(Newsweek)

prethodni sadržaj naredni