Intervju:
Mileta Prodanović, pisac i slikar
Trag
sluđenosti
"Kod
nas se piše mnogo i po pravilu vrlo mučno, uspostavljena je neka čudna,
običajna korelacija između muke i uma"
Tri
dana pred godišnjicu početka NATO bombardovanja na Jugoslaviju izdavačka
kuća Stubovi kulture promovisala je knjigu Milete Prodanovića "Ovo
bi mogao biti Vaš srećan dan", pisanu prošle godine od marta do
juna kao groteskni dnevnik bombardovanja. Pre osam meseci isti izdavač je
predstavio Prodanovićev roman "Crvena marama, sva od svile", o
metamorfozi komunista u poslednjih pola veka. Prema rečima Gojka Božovića,
urednika Stubova kulture, oba pokazuju da je savremena književnost
epohalno odgovorna jer poziva da ne pristajemo na odgovore koji nam se
daju.
"VREME":
Glavni junak vašeg najnovijeg romana Milica je pas. Zašto ste preko kućnog
ljubimca progovorili o stvarnosti?
MILETA
PRODANOVIĆ:
Knjiga nije toliko refleksija vojnih događanja koliko dvostrane verbalne
agresije. O sveopštoj relativnosti pomodnog pojma "korektnost".
O pevanju i veselju na trgovima. O medijskom pakovanju monstruoznih događanja,
licemerju, sumanutosti. U mreži parametara koji su u knjizi postavljeni
glavni junak ima, što kažu Rolingstonsi – mixed
emotions; otud je "Srećan dan" trag jedne posvemašne
sluđenosti. Pas, imenom Milica, u neku ruku je medijum – tu postoje i
naznake stvarnih, mahom banalnih događaja koji su se, preobraženi, našli
u knjizi. Na primer činjenica da sam, u sveopštoj pomami slanja prijava
za američku "imigracionu lutriju", pre nekoliko godina zaista
hteo da pošaljem prijavu na ime i sa slikom našeg avlijanera. Ili činjenica
da sam, zbog nespretnosti i sticajem okolnosti, dan pre početka vojnih
dejstava polomio fotoaparat. I sve to se pojavljuje u knjizi na nivou
postavljanja okvira događanja. Vreme tišine, uzbuna, udaljenih
detonacija bilo je i vreme koncentrisanja na okolinu, a Milica je deo te
okoline. Uostalom, za razliku od našeg drugog psa, Alise, mislim da ona
ima ozbiljne probleme sa doživljavanjem sebe kao psa. Tako da njeno
humanizovanje nije bilo baš previše radikalan zahvat.
Zbog
ljudskih osobina glavnog junaka asocijacija na "Pseće srce"
Mihaila Bulgakova je neminovna...
Naravno,
Bulgakov se ne može zaobići. Čak i ako nismo skoro čitali njegova ključna
dela, mislim da ona u svakom slučaju lebde u našoj podsvesti. Ali
"pseća književnost" ne ograničava se na Bulgakova – postoji
još jedna knjiga koja je svojevremeno veoma snažno delovala na mene, a
mislim da nije mnogo zapažena u našoj javnosti. To je "Verni
Ruslan" Georgija Vadimova, objavljen kod nas u kolu SKZ-a 1989.
godine – to je monolog logorskog psa u kojem se, možda bolje no u
mnogim drugim delima "gulag-književnosti", ogleda monstruoznost
sistema koji je stvorio daleke sibirske logore.
Opisujete
bez distance opšte tokom ratnih dana proživljene emocije kroz događanja
u vašoj porodici.
Porodica
je ovde zaista svedena na elementarni nukleus – svi ostali učestvuju u
nekakvom teatru senki. U svemu što radim polazim od nečega što je i
Umberto Eko zapisao u "Napomenama uz Ime
ruže", a to je, otprilike, da bih voleo da se onaj ko
moju knjigu uzme u ruke prilikom čitanja zabavlja barem onoliko koliko
sam se ja zabavljao dok sam pisao. Često se setim oglasa iz Vinaverove
"Pantologije", o tome da Matić& Vučo menjaju naslov svog
zajedničkog romana "Dva znoja" u "Tri znoja" jer se u
međuvremenu pojavio i znoj njihovog jedinog čitaoca. I da će se,
ukoliko se pojavi još neki čitalac, "izvršiti dalja majorizacija
naslova". Kod nas se piše mnogo i po pravilu vrlo mučno,
uspostavljena je neka čudna, običajna korelacija između muke i uma, sve
su to neke neopozive istine prosute po papiru, sve sami epohalni problemi
koji su čekali baš autora da konačno budu izneti pred lice javnosti...
A pri svemu tome nestaje elementarna pismenost, pojavljuje se pravilo da
su najpretencioznija dela najnepismenija, da su patriotski spisi i autori,
svojevrsni produkti divljeg braka gusala i kompjutera – šampioni u ponižavanju
maternjeg jezika.
U
romanu "Crvena marama, sva od svile" pozivate se na priču
Antonija Isakovića. Neki kritičari su primetili da ga time i nehotice
reklamirate.
Možda
ne treba uzimati za svedoka Borhesa da bi se konstatovalo da jedan
literarni, fiktivni lik u izvesnoj ravni ima isti nivo stvarnosti kao,
recimo, Keopsova piramida ili Titanik. Moja prethodna knjiga nastala je na
sasvim jednostavnoj premisi – šta bi se dogodilo sa jednim literarnim
junakom da je nekim čudom ostao živ i dočekao "čoveka koji je više
od svih drugih u dvadesetom veku zadužio srpski narod". Isakovićev
"Crveni šal" jeste notorni topos našeg svojevremenog komunističkog
katihizisa, i otud sam smatrao da je većini čitalaca poznat. Zaista
nisam imao nameru da naročito proslavljam onoga ko je postavio taj lik,
ali ni da se sa njim direktno obračunavam. Jednostavno, bio mi je
potreban nekakav medijum, neko tkivo koje će biti stavljeno u
laboratorijske uslove gotovo svih trauma koje smo kao društvo imali u
poslednjih šezdesetak godina, i da potom vidim u kakvom stanju lik izlazi
iz te retorte. Otud je "Crvena marama" u velikoj meri, svesno,
artificijelna knjiga.
Koji
bi dan za vas mogao biti srećan?
Verujem
da bi to mogao da bude dan u kojem bi se našlo još mnogo onih za koje bi
to u istoj meri bio srećan dan. Ali, pribojavam se, kako sada stoje
stvari, da je taj dan daleko i da će, ukoliko zaista svane, svi biti
toliko umorni da nikome neće biti do veselja.
Sonja
Ćirić
