Politika

Vreme broj 481, 25. mart 2000.

Srbija u razbijenom ekranu

Razborita odlučnost

Hoće li neko uspeti da upita ovu vlast zašto ne hvata ubice nego juri veštice

Volter Lipman, džin američkog kolumnističkog žurnalizma pedesetih, jednom je napisao da se društvom ne može upravljati pomoću epizoda, incidenata i erupcija. To se odnosilo na relativnu nemoć štampe u javnoj sferi, ako ne postoji politički aktivan građanin, spreman na prosuđivanje i delovanje. Dok nastaje vaš tekst, u svim slobodnim medijima osluškuje se šta će na svom samitu odlučiti udružena srpska opozicija. Hoće li biti mitinga. Na inicijativu koalicije "DAN", u utorak (21. marta) u sedištu koalicije "Vojvodina" lideri koalicije "DAN" Dušan Mihajlović, Nebojša Čović i Dragoljub Mićunović i Dragan Veselinov, lider koalicije "Vojvodina", održali su konsultativni sastanak radi približavanja stavova i intenziviranju saradnje u okviru udružene demokratske opozicije. Portparol SPO-a Ivan Kovačević objavio je da će ova stranka podneti predlog da se do kraja marta održi miting, da on bude u Beogradu na Trgu slobode, a da naziv tog mitinga bude "Stop teroru", te da treba napraviti plan da li da taj događaj traje jedan ili više dana. Koordinator Saveza sa promene (SZP) Vladan Batić izjavljivao je da opozicija mora da započne i organizovanje građanske neposlušnosti... Reformska demokratska stranka Vojvodine (RDSV) predlagala je da miting počne 28. marta u Beogradu, na dan kad je usvojen važeći Ustav Srbije. Portparol Demokratske stranke Srbije (DSS) Milorad Jovanović ponovio je stav svoje stranke da se mudro odabere trenutak, da se pažnja mora skrenuti i na dešavanja u našoj zemlji i oko naše zemlje, a pre svega na NATO manevre na Kosovu.

SAMO DOTLE: Demokratska stranka Srbije inače smatra da je režim potvrdio nameru da do kraja izvede operaciju gušenja medija koji nisu pod njegovom kontrolom i da jasna i odlučna akcija demokratske opozicije mora brzo da usledi. Demokratska stranka upozorava da je preotimanje predajnika TV Kraljevo poslednji signal za akciju opozicije. Ta stranka zahteva brz i efikasan zajednički dogovor o hitnom stvaranju kriznih štabova u opštinama sa ciljem čuvanja emisione opreme, kao i mitinzima na centralnim gradskim trgovima. Pokret za demokratsku Srbiju takođe govori o formiraju kriznih štabova.

Režimski atak na medije pretvorio se u neku vrstu fleksibilnog odmeravanja snaga. Posle plaćanja takse u Beogradu Studio B ne diraju, ali ne nalaze otetu opremu. Beogradska vlada izdana u dan postavlja pitanje novca koji je uzet od Beograđana taksom od tri osto i doprinosom za obnovu zemlje, a koji se pod raznim izgovorima ne vraća. Posle nekoliko dana protesta u Kraljevu, iz saveznog ministarstva za telekomunikacije stiže obećanje da će oprema biti vraćena. Govornika koji to saopštava demonstrantima dočekuju zvižduci.

Scena je uobičajeno čudna. Manje partije, a naročito grupe koje ne izlaze na izbore viču: "Ajmo, ajte!". Sve oči su uz uobičajena sumnjičenja uperene u SPO, koji očito, gledajući šta sve može izgubiti u slučaju da ofanziva doživi fjasko, posle premišljanja najavljuje prolećni start. Ta stranka je htela da krene na svoj kultni dan (9. mart), ali je lako poslušala savete da se u sadašnjoj situaciji ne koristi simbolika tog juriša. Zoran Đinđić, posle pobede na partijskim predsedničkim izborima, disciplinuje svoju stranku rizikujući da bude optužen za revanšizam i, reklo bi se, osvežen posle prošlogodišnjih nokdauna, deluje kao bokser koji je prikupio kondiciju za novi meč, za kampanju od sela do sela, od kuće do kuće.

Pred opozicijom je zapravo zahtev identičan onom koji je Federiko Felini postavio pred pisca muzike za film Amarkord – da deluje "brzo a polako". Njen cilj ne bi trebalo da bude da održi miting nego da pobedi na sledećim izborima. A to znači da opozicija mora da deluje uverljivo i da prinudi režim da zakaže vanredne izbore, da obezbedi da se oni odigraju u normalnoj atmosferi, što pre svega podrazumeva ne samo da se oslobode nezavisni mediji, već da se koliko god to može uravnoteže i upristoje državni mediji koje svi plaćaju, da prestane pogrom i huškanje, da se, drugim rečima, ukine verbalno ratno stanje. Ovde su propagandisti jednog propalog režima, jajare, namestivši se kao da su bonaparte, pokušali i uspeli ponovo da okrenu stvar, da pokrenu raspravu u kojoj se sve živo izjašnjava o tome da li se od njih mogu spasti oči i uši Srbije i, uopšte, postoje li nezavisni mediji i od koga nezavisni. Jure Drajfusa po štamparijama, i TV kontejnerima po čukama slobodnih srpskih planina, kao da još od Jozefa Pulicera (1847–1911) i Vilijama Randolfa Hersta (1863–1951) na zapadu, i od pada Berlinskog zida, na istoku, nije jasno da nema vlade koja je nezavisna od javnosti. Ovo ovde se ne računa. Slobodni mediji opet moraju pokazati da se ne bore za svoje esnafske stvari nego za interese onih koji, kako je govorio opet jedan od žurnalističkih magova Edvard Vilis Skrips (1878), da služe onima koji nemaju ništa – do jedan peni za novine. (Godine u zagradi govore i o tome koliko su davno te dileme rešene.) Vlast mora da bude dovedena u poziciju da odgovara za stanje u državi, da odgovori zašto ne hvata ubice nego juri veštice. Režim je nizom nervoznih poteza, pre svega atakom na od vlade nezavisne radio i televizijske stanice, naprosto izvlačio opoziciju na ulicu, valjda pokušavajući da vidi da li je njena stvarna snaga identična onoj koju otkrivaju sondaže javnog mnjenja i da li se to nekako može rasturiti, razbucati. Istraživanja javnog mnjenja, inače, konstantno pokazuju rast opozicionog raspoloženja kod građanstva zbunjenog i ojađenog prošlom ratnom godinom, u osnovi strpljivog u davanju vremena vlastima da nekako izvede taj posleratni saldo bede na "pozitivnu nulu". Najnovija sondaža Agencije "Medium", objavljena ove nedelje, pokazuju da je SPO čak izjednačio rejting sa SPS-om. Strukturalne analize istraživanja javnog mnjenja pokazuju, međutim, da su siromašni, svi oni koji zarađuju i troše manje od dolar dnevno a koji čine više od trećine stanovništva, politički i dalje veoma konzervativni i da se plaše promena. Najvećim delom je to strah da ne bude još gore, ali ima i nekritičkog poverenja u zvanične medije, procenjuje prošlog ponedeljka u Pres klubu Srđan Bogosavljević iz Strategic marketinga.

"Promene", uočava Bogosavljević, "ne želi ni sloj onih koji su se u ovoj situaciji nekako ipak snašli i dobro žive. Nije reč o kriminalcima i novobogatašima nego o ljudima koji se pošteno bave privatnim biznisom i kojih ima 280.000 do 380.000. Njima je jasno da situacija nije idealna, kakvom je slikaju zvanični mediji, ali se plaše da bi im promene donele nove, teško rešive probleme. Za promene je, uglavnom, bivša srednja klasa, intelektualci kojih takođe ima oko 300.000, ali njihov glas je daleko od toga da bude odlučujući."

Iz vladinih krugova dolaze uveravanja da je privredna aktivnost u prvim mesecima ove godine pojačana, ali se prećutkuje da je to rast u odnosu na 1998. godinu, kada je zabeležen pad od čak 56,4 odsto. Slobodan Milosavljević iz Instituta za tržišna istraživanja procenjuje da smo, ekonomski gledano, sada u situaciji u kojoj smo bili u vreme hiperinflacije 1993. godine, čak da je društveni proizvod danas pola procenta niži nego što je bio te godine. Osnovno pitanje, kako ubediti sirotinju da izađe iz kruga podaničke pokornosti, u opoziciji najtačnije uočava gospodin Avramović, no njegovi predlozi nisu sasvim dobro shvaćeni ni u javnosti ni u opoziciji.

JEDNA LISTA NA GRUDIMA BLISTA: Naravno, kao i uvek kad je nepoznat odgovor na glavno pitanje, preostaje "rasprava o metodu". Misterija se zove "jedinstvena lista opozicije". Svi se uhvatili jedne liste, stratezi, savetnici, konsultanti, kolumnisti, turisti. Jedna lista će biti uvrštena u moleban uskršnji. I tu važi pravilo – što manja i slabija partija, to glasniji govor o jedinstvenoj listi. Sve Brant do Branta i Robespjer do Robespjera. Stvar se komplikuje i stranim mešanjem. Američki državni sekretar, po definiciji nekompetentna za vođenje unutrašnjih poslova drugih zemalja, kaže u prošlom broju našeg lista kako bi ona volela da vidi da srpska opozicija ima jednog vođu, što je isto tako realistično kao kad bi neko dao predlog da se američki predsednički sistem zameni kolektivnim predsedništvom po modelu Ustava SFRJ iz 1974. godine.

Prilično je jasno da na lokalnom nivou opozicija, ako želi da pobedi po sadašnjem zakonu, mora da napravi jednu listu. Sugestije da se liste u pojedinim gradovima prve nezavisno od partijskih centrala odbacio je SPO verovatno zbog potrebe da se održi akciono jedinstvo ove partije, a teško da će ga u suštini prihvatiti ijedna jača partijska centrala.

Kao što e jasno da opozicija na lokalnom nivou mora da napravi jednu listu, tako je očigledno i da na parlamentarnim izborima to nije neophodno, da je čak možda i nepoželjno zbog negativne sinergije – zbog rezervi koje opozicioni glasači jedne orijentacije imaju prema vođama drugih partija. Dovoljno je da na parlamentarnim izborima opozicija bude grupisana u relativno velike celine. Problem zajedničkog predsedničkog kandidata, koji je koštao života počivšu koaliciju "Zajedno", ostaje otvoren. Monarhisti, sudeći po dosadašnjim izbornim rezultatima, nisu većina.

SPO je najavio da će izneti svoj predlog jedinstvene liste, a sledeći dani će pokazati da je to dovoljno širokogrud predlog. Demokratska stranka Srbije ponavlja stav da zajednička lista nije dobro rešenje, ali da neće opstruirati raspravu o njoj.

Kad se sve sabere, vraćamo se na pitanje s početka teksta: hoće li biti prolećnog mitinga. Biće ga biće. U sredu (22. marta) lideri opozicije saopštavaju da su se dogovorili da miting pod naslovom "Stop nasilju – za demokratske izbore" zakažu za 14. april 2000. godine. Samo da se ne zaboravi da se javni poslovi ne mogu voditi pomoću epizoda incidenata i erupcija. Potrebno je nešto više. Razborita odlučnost.

Milan Milošević

prethodni sadržaj naredni

vrh