Kongres socijalista – bajke i brojke

Topuz za janičare

Za razliku od Šešelja, koji je na svom kongresu iznova stvarao Veliku Srbiju, širio zapadne granice države i opet se vraćao u Karlobag, Milošević je svoje geografske modle ovoga puta prostro od Timoka do Drine, ne pominjući ranije (njemu omiljenije) koordinate od Horgoša do Dragaša

Čim je prošlog četvrtka 17. februara Slobodan Milošević zakoračio u kongresni Centar "Sava" i za njim se zatvorila staklena vrata ovog zdanja, oko 1500 njegovih promrzlih i pokislih pristalica, dovedenih za tu priliku autobusima iz raznih delova Srbije, najednom je prestalo da kliče "Slobo, Slobo" i počelo da se razilazi. Prema scenariju IV kongresa Socijalističke partije Srbije zadržavanje ljudi iz autobusa bilo je predviđeno samo dok ne prođe predsednik i dok se ne okupe svi oni koji su do Centra "Sava" pristizali mahom automobilima marke "audi". Tih 1.500 ljudi, skupljenih na kiši i zaduženih za spontano organizovanu dobrodošlicu svome lideru, nisu inače ni slutili da vrede koliko i "više desetina hiljada". Na ulazu u Centar Sava, Miloševića je sačekao novi predsednik beogradskih socijalista Ivica Dačić, koji je egzaltirano tvrdio kako je "više desetina hiljada okupljenih ljudi" na dan održavanja kongresa novi dokaz snage ove partije. I kako je Srbija mala država sa velikim predsednikom. Posle toga kongres je mogao da počne.

Sve što se tog dana kasnije zbivalo na kongresu socijalista proticalo je uglavnom u znaku sličnih samoobmana, naduvanih brojeva, lažnih pobeda i logike da je sve moguće, pogotovo kada se stvarnost ne uzme u obzir. Bio je to kongres onog dela Srbije koji je navikao da se radije izražava "u bajkama umesto u brojkama" i u koga su i brojke neretko bajkovite. Tog dana u Centru "Sava" Srbija je izgledala prosperitetnija nego ikada, a socijalisti odlepljeni od stvarnosti kao retko kada. Ta sve veća odlepljenost od realnosti i nesposobnost socijalista da sagledaju kako je Srbija danas zemlja patnji, nadolazeće bede, straha i neizvesnosti mogla bi uskoro da im poprilično uzdrma planove da večito ostanu na vlasti.

OBEĆANJA: Počelo je sa Dačićevih nekoliko desetina hiljada ljudi ispred Centra "Sava" i nastavilo se tvrdnjama i opisivanjima onog što su socijalisti i njihovo koalicioni partneri trenutno jedini u stanju da vide i izgovore. Oni su među gostima prisutnim na kongresu (uglavnom predstavnika malih, neuticajnih i u svetskim razmerama gotovo beznačajnih partija i pokreta; vidi tekst na narednim stranicama) prepoznali najveće i najuticajnije političke snage i lidere, savest čovečanstva i začetnike planetarnog otpora "novom svetskom fašizmu"; pred gostima su još jednom objavili ono što RTS čini svakodnevno – pobedu u prošlogodišnjem ratu; sopstveni kongres na kome su zbijali redove pred ono što im predstoji u pokušajima da sačuvaju vlast, opisali su kao jedan od najvećih i najznačajnih skupova održanih u svetu u poslednjih nekoliko godina; u dokumentu "21 projekat za 21. vek" pomenuli su izgradnju objekata koji se grade ili pominju bar poslednjih dvadesetak godina (beogradski železnički čvor, na primer); najavljivali su sasvim ozbiljno izgradnju autoputa Niš–Priština–Crna Gora; tvrdili (premijer Mirko Marjanović) kako ćemo 2005. imati 3000 dolara po glavi stanovnika, a da pri tom niko nije primetio da smo otprilike toliko imali u vreme kada je 1990. godine SPS održavao svoj osnivački kongres; za 2020. isplanirali su 10.000 dolara po glavi stanovnika, uz konstataciju da je takav dinamičan razvoj već započet što nas "svrstava među najuspešnije zemlje Centralne i Istočne Evrope i vodi u gornju grupu srednje razvijenih zemalja"; u većini govora, uključujući i onaj predsednika SPS-a Slobodana Miloševića, tvrdilo se da srpska opozicija ne postoji i zatim trošili prilično vremena napadajući i pominjući to što ne postoji i nije vredno pomena; na kraju su zaključili da smo najhrabriji narod na svetu.

KADROVI: Kao što je "Vreme" i predvidelo, sam kongres nije doneo nikakve značajnije kadrovske promene. Slobodan Milošević ponovo je izabran za predsednika stranke, i to sa kimilsungovskim procentom glasova – od 2309 prisutnih delegata dobio je čak 2308 glasova. Gorica Gajević je ostala na mestu generalnog sekretara SPS-a, a prilikom glasanja za nove članove prilično proširenog Glavnog odbora stranke dobila najveći broj glasova (u svom kongresnom govoru Gajevićeva je inače pomenula kako SPS trenutno ima oko 700.000 članova, dok se u kongresnim dokumentima pominje brojka od 630.000). Mirko Marjanović je izabran za novog i jedinog potpredsednika partije na vlasti. To mesto su nekada zauzimali Nikola Šainović, Živadin Jovanović, Zoran Lilić i Dušan Matković, koji su se preselili u Izvršni odbor SPS-a. Prema nekim tumačenjima, Milošević je, odlučujući se za samo jednog potpredsednika, želeo da spreči moguće frakcijske borbe unutar stranke. U drugim tumačenjima ovakvog kadrovskog poteza neuporedivo više se naglašava mogućnost da Mirko Marjanović uskoro napusti mesto premijera srpske vlade. Višemesečnim pretkongresnim pripremama sprečena su bilo kakva spektakularna kadrovska pomeranja na samom kongresu i mogućnost da se sa ovog skupa široj javnosti uputi bilo kakav signal koji bi svedočio o navodnim unutarpartijskim previranjima ili nejedinstvu. Teret obnove i izgradnje, kao i izbora (ako ih i kada ih bude), pripašće očigledno dobro proverenom kadru iz Miloševićevog starog špila.

LOKALNI NIVO: Najznačajnije promene dogodile su se još pre kongresa na lokalnom nivou, gde je zamenjeno više od polovine nekadašnjih opštinskih funkcionera čime je najavljena i ambicija socijalista da ubuduće ne budu više suzdržana i blaga opozicija onima što trenutno drže vlast u najvećim srpskim gradovima. Juriš na gradove postaje izgleda prvi postkongresni zadatak i trenutno mnogo realniji od eventualnog juriša na Crnu Goru. Ostalo je, međutim, nejasno da li Dačićeva poruka "oslobodićemo Beograd" znači skoro raspisivanje lokalnih izbora, ili uvođenje neke vrste vanrednog stanja i prinudne uprave nad gradovima gde je na vlasti opozicija. Sudeći po žestini kampanje koju protiv lokalnih vlasti vladajuća koalicija vodi već danima, teško je poverovati kako će rasplet priče na lokalnom nivou uslediti tek na jesen. Priča o kriminalizovanim lokalnim vlastima logično se završava samo novim izborima ili hapšenjima.

RETORIKA: Kao i svi prethodni kongresi socijalista, i ovaj četvrti po redu imao je ponešto od atmosfere nekadašnjih komunističkih svetkovina i protekao u znaku samo jednog čoveka, velikog i neprikosnovenog vođe. Za razliku od svih predhodnih ovaj kongres je ipak doneo bitno izmenjenu retoriku vladajuće partije. Kongres je održan pod radnim naslovom "Obnova, razvoj, reforme", ali su u raspravi dominirali sasvim drugačiji sadržaji i slogani. Jedne strane novine primetile su prilično tačno kako je to bio skup pun neke zlobe, pa i mržnje. Slobodan Milošević, koji se do sada uvek dobro pazio da u svojim javnim istupima sačuva neku vrstu distance prema svemu i na stvari gleda sa vladarske visine, održao je ovog puta prilično ostrašćen govor koji će još dugo biti predmet različitih reakcija i tumačenja, pogotovo sa opozicione strane. U svakom slučaju, Miloševićev govor i retoriku mnogi su doživeli kao otvorenu pretnju svemu što se protivi zvaničnoj srpskoj politici.

Dobar deo tog govora predsednik SPS-a utrošio je pre svega ne bi li opravdao koalicionu saradnja sa radikalima. Slično Vojislavu Šešelju, koji je na nedavnom kongresu radikala tvrdio kako će podela na levicu i desnicu morati da sačeka normalizciju političkih prilika u zemlji i kako će do tada važiti isključivo podela na "patriote" i "izdajnike", i Slobodan Milošević je sa kongresne govornice pozvao da se u ovom trenutku zaborave i prevaziđu sve programske i partijske razlike. Socijalisti su od Šešelja preuzeli i retoriku (naravno i spiskove) koju bi ubuduće trebalo koristiti u obračunima sa "petom kolonom", i čak pokazali da im je pomalo krivo što je lider radikala u tome bio prvi i glasniji. Prihvatili su i julsko-radikalsku tezu da je trenutno u toku produžena agresija na SRJ i da se vlast mora braniti po svaku cenu. Za razliku od Šešelja, koji je na svom kongresu iznova stvarao Veliku Srbiju, širio zapadne granice države i opet se vraćao u Karlobag, Milošević je svoje geografske modle ovoga puta prostro od Timoka do Drine, ne pominjući ranije (njemu omiljenije) koordinate od Horgoša do Dragaša.

OPOZICIJA: U polusatnom govoru Slobodana Miloševića bilo je inače svega pomalo – pokušaja da se opravda zašto već nismo tamo gde nas Mirko Marjanović smešta za dvadesetak godina, indikativnog udvaranja izbeglicama koje bi uskoro možda mogle postati i nova "biračka mašina", očiglednog nepoznavanje svetskih političkih tokova, ambicije da se Beograd pretvori u prestonicu otpora novom svetskom poretku, ali i ambiciju da se na domaćem planu poredak stvari nikada ne promeni. Mnogi su u tom govoru primetili i ruku dr Mirjane Marković. Pogotovo u onom delu u kome je Milošević o opoziciji govorio sa krajnjim prezirom. Taj deo govora i proglašavanje srpske opozicije za "janičarsku", njenih lidera za "moralna ništavila" i svih političkih protivnika za jedno veliko i nepostojeće ništa mogao bi indirektno značiti da vladajuća koalicija nema pravu temu za izbore. Od 1990. do danas, prosečan srpski birač nikada nije bio u prilici da pre odlaska na izbore stavi ruku u džep i zapita se zašto je prazan. Na svim dosadašnjim izborima Milošević je nametao neke druge teme, nikako one koje imaju veze sa svakodnevnim životom.

Protekli kongres socijalista završio se onako kako se očekivalo: vladajuća stranka demonstrirala je jedinstvo, zbila redove, opravdala sopstvenom članstvu zašto se mora zajedno sa Šešeljom, utvrdila izgleda gradivo i temu za naredne izbore i izbegla da odgovori zašto je država sve manja što je predsednik veći. Ono što se nije očekivalo je da će se socijalisti opredeliti i za dodatno ubrizgavanje straha. Možda i iz osećanja sopstvene ugroženosti. Čini se da je najpotpuniji komentar onoga što čeka Srbiju posle ovog skupa dao pre nekoliko dana lider DSS-a dr Vojislav Koštunica kada je primetio da će situacija u Srbiji svakako biti sve teža na štetu građana, ali i na štetu Miloševića i socijalista.

Na kongresu se između ostalog čulo kako su Srbi narod najhrabriji. Ide izgleda vreme kada će hrabrost zaista svima biti potrebna.

Nenad Lj. Stefanović