Teatar i protest

"Htedoh nešto da vam kažem..."

Oni koji su pre nekoliko godina urlanjem prekinuli predstavu "Sveti Sava" sada su na vlasti, a gledaoci koji su aplaudirali gestu glumaca iz "Bureta baruta" proglašeni su za nepozorišnu publiku. Zato možemo pretpostaviti da će uslediti radikalan potez - smena publike

Na gostovanju Bureta baruta Jugoslovenskog dramskog u beogradskom Narodnom pozorištu, u finalu, Vojislav Brajović šapatom izgovara svoj tekst: "Htedoh nešto da vam kažem..." i umesto da klone, on se uspravlja, razvezuje pojas oko bolničkog mantila, skida mantil i publika na njegovoj majici prepoznaje znak stisnute pesnice iznad koje piše "OTPOR!", a ispod nje stoji natpis DO POBEDE! Glumci se klanjaju publici koja aplaudira, a Brajović podiže ruku iznad glave. Ponovo stisnuta pesnica, no sada zajedno s njim gest ponavljaju i ostali glumci. To, dakle, nije individualni čin već stav ansambla. U sali su svi znali da je to deo najavljivane akcije kojom poznate ličnosti javno iskazuju neslaganje s političkim prilikama u zemlji.

PREDISTORIJA: Još je na premijeri bilo jasno da je Bure baruta nabijeno energijom i posebnom duhovitošću, da citatima i parafrazama, afirmiše asocijacije koje postižu ono što je naizgled nemoguće: pokazuje da u mnoštvu različitosti ipak postoji jedinstvena crta kojom se definiše Balkan, večita neuralgična tačka sveta, neuništivo bure baruta. Taj duh predstave se ubrzo seli s pozornice u život. Metafore pisca Dejana Dukovskog i reditelja Slobodana Unkovskog funkcionišu kao objašnjenje raspada našeg dotadašnjeg univerzuma, a akteri Bureta baruta pronalaze načine da, u skladu s atmosferom predstave, komentarišu društvena dešavanja. Tako su u vreme masovnih protesta (1996/97) zbog krađe glasova i "šetali" pozornicom JDP-a. I za taj je gest bio najpodesniji kraj predstave kada su - ne narušivši smisao onoga što je, u drugačijem kontekstu, predvidela režija Slobodana Unkovskog - akteri šetanjem na sceni uspostavili luk koji povezuje poziciju bolesnika (koje glumci igraju u predstavi), preko asocijacije na robijaše u redovnoj šetnji zatvorskim krugom, do tada aktuelne beogradske situacije uslovljene zabranom demonstracija i svakodnevnim prisustvom policijskih kordona na prestoničkim ulicama. Glumci su tako pokazali da je šetnja ipak moguća, a njihov gest, u skladu s duhovitim potezima organizatora protesta, značajno je odzvonio u javnosti.

Najnoviji gest ekipe iz Bureta baruta valja sagledati i u svetlu istine da su glumci od početka dramatičnih dešavanja na ovim prostorima, valjda poučeni iskustvom kolega iz ranijih, ništa manje burnih epoha, neprestano preispitivali svoju neobičnu društvenu poziciju, da su pokušavali da ostanu dosledno verni profesiji i glumi bez obzira na sve, ali i da iskažu privatni stav stvaralaca koji se bave specifičnom umetnošću, pozorištem, koje ne funkcioniše u relacijama kakve podrazumeva večnost, već se svake večeri obraća živim ljudima koji u teatar ulaze s ulice, neposredno su opterećeni životnom stvarnošću koja, kao i uvek kada je umetnost u pitanju, istovremeno i mora i ne sme da bude prisutna u umetničkom delu.

PREISPITIVANJA: Uvek iznova preispitujući svoju odgovornost prema društvu, pokatkad ne bez jasno uočljive mazohističke crte rovareći po svom odnosu prema profesiji kojom se bave, oni su protestovali, šetali, organizovano se okupljali i javno istupali, govorili na uličnim skupovima, priređivali specijalne predstave i programe, nastupali besplatno i u dobrotvorne svrhe, demonstrativno ćutali na ulici i urlali sa scene ili na mitinzima, zviždali na pozornici, igrali pod bombama i vedrim nebom, govorili Šekspirove stihove uvereni da saopštavaju istinu koju je nemoguće stranački zloupotrebiti, ali i bivali bezočno bezbroj puta izmanipulisani... Služili su se metaforama i asocijacijama koje nije mogao da razume svako, ali i dovikivali s pozornice tuđe reči koje su gotovo svi prepoznavali kao dnevne istine o aktuelnim događanjima. (Pamti se, recimo, duhoviti potez Gorčina Stojanovića, reditelja predstave U plamenu strasti koji je odredio da zatvorenik, kojeg je igrao Dragan Jovanović, na leđima prugastog zatvorskog odela ima ispisan robijaški broj 171196, što je datum početka građanskog protesta.)

Dan ili dva nakon što je na sceni pozdravio publiku stisnutom pesnicom, Brajović je u novinama rekao da pretpostavlja da će reakcija publike na potez u Narodnom pozorištu obeležeti njegov život i njegovu karijeru. Upravo ta reakcija i jeste problem s kojim se moraju suočiti oni koji bi sada da kvalifukuju taj događaj kao incident koji je provocirala mala grupa glumaca. (A najavljena kazna uistinu zvuči zastračujuće, jer će njih, glumce koji su se usudili da protestuju, kako je docnije sugerisano, sam teatar, valjda kao strano telo, istisnuti iz sebe.) Nevolja je, naime, u tome što je na podignutu pesnicu i znak Otpora gledalište reagovalo petnaestominutnim ovacijama koje će neki od aktera predstave docnije opisivati kao jedno od najvećih uzbuđenja koje je ikada doživeo u teatru. Ako glumce bude odstranilo biće teatra (ma šta se pod tim podrazumevalo), čemu da se nada publika koja im je aplaudirala. Istovremeno, saznajemo da je aplauz u Narodnom bio necivilizovan, neteatarski čin. Možda i jeste, ako se uzme u obzir da su huligani koji su urlanjem pre nekoliko godina onemogućili beogradsko igranje predstave Sveti Sava, u međuvremenu dospeli na vlast (istini za volju kao koalicioni partneri). Zato možemo pretpostaviti da će sada uslediti radikalan ali delotvoran potez - smena publike koja u teatru aplaudira. Umesto gledalaca koji "reaguju nepozorišno" i tapšu onome što im se dopada, u teatar bi bili dovođeni ljudi koji bi, u duhu ranijih poteza, bili označeni terminom kontrapublika. S njima ćemo najlakše i najelegantnije u novi milenijum koji, kako smo mogli ovih dana čuti u jednoj novogodišnjoj čestitci (nemenjenoj samo onim studentima koji ne uzimaju drogu od profesora), počinje za nekoliko dana. Kako li će se samo ti čestitari iznenaditi kada 1. januara 2000. shvate da se ništa nije promenilo, čak ni milenijum, a oni sami i dalje sede na buretu baruta.

Majica i pesnica

"Tim činom glumci su sami sebe oterali sa naše scene", odgovor je gospođe Cisane Murusidze, direktora Drame Narodnog pozorišta, na pitanje da li će Jugoslovensko dramsko pozorište gostovati na sceni Narodnog i nakon "striptiza na sceni", kako je gospodin Željko Simić, upravnik, po mišljenju gospođe Murusidze, "suštinski opisao" sporni događaj na predstavi "Bure baruta". Tim upravnikovim rečima nema šta da doda, osim da je "bila dobra volja naše kuće da pogorelcima ustupimo prostor ponedeljkom, kad nam je slobodan dan, a oni su nam gostoprimstvo uzvratili gestom koji je nedostojan glumca i ove umetničke kuće, zato što pozorište nije mesto za političke egzibicije. Eno im Trg preko puta pa neka se tamo skidaju i sasvim, ako hoće."

Nekoliko dana nakon poruke Voje Brajovića sa scene, čulo se da će Brajović biti kažnjen, da će uprava Jugoslovenskog dramskog skinuti "Bure baruta" sa repertoara... Vladimir Jevtović, upravnik, kaže kategorički "ne!": "Možda bi javnost htela neku priču te vrste, nešto što bi preraslo u skandal, ali neće je dobiti! Pozorište je sada jedino zainteresovano da se predstava igra i da se, zato što u Narodnom više ne može, nađe novi prostor. To je naša najbolja predstava, najviše je pozivana na gostovanja, i u inostranstvo, i zato je ono čime se trenutno bavim povodom te predstave pronalaženje načina da ona nastavi život." Gospodin Jevtović kaže da niko iz ansambla nije znao šta će se desiti. Smatra da se događaju daje značaj koji ne zaslužuje: "Šta se, uostalom, tamo strašno desilo? Jedan čovek je usred predstave pokazao majicu, a posle su neki digli pesnicu!"

Koleginica Voje Brajovića glumica Mirjana Karanović (iz Budve gde gostuje sa "Evom Braun") potvrđuje da ima ljudi u pozorištu koji misle da je to bila zloupotreba, a ima ih i koji misle da je trebalo da svi obuku majice", a lično joj je drago što se sa scene reagovalo: "Ja uvek volim da pozorište reaguje na spoljne događaje. Bio je to jak gest i očigledan. Dobro je što se reagovalo zato što je došlo do nekog mrtvila, zato što smo svi krenuli želeći da se nešto desi, ali niko nije reagovao, niko nije ništa pokrenuo. Bilo je i ranije poruka sa scene, ali izgleda da je ovo vreme koje to ne toleriše. Voja Brajović je svu odgovornost preuzeo na sebe, odlučio je da on sam snosi sve eventualne konsekvence, i to je zaista hrabar gest. Eto, otvorilo se, izletelo je, i šta je tu je."

A sve je počelo od namere mladih ljudi iz "Otpora" da istaknu svoj znak-ideju. Zamolili su Voju Brajovića, znajući da je otvoren i spreman da pomogne, da zajedno smisle kako da se poruka njihove podignute pesnice čuje glasnije. Majicu je pre "Bureta baruta" Brajoviću odnela Irina Ljubić, i on ju je pokazao publici u momentu dok izgovara "Hoću nešto da vam kažem", moguće najčuveniju rečenicu predstave.

A zatim su počele reakcije. Slobodan Unkovski, reditelj predstave, poručio je Voji Brajoviću da je ponosan na njega zato što je konačno našao poruku, i da je miran, jer ako će to pronalaženje poruke značiti kraj predstavi, biće to onda najdostojanstveniji kraj koji bi mogao da joj poželi. A nekom drugom prilikom srešće se opet, i napraviti novu predstavu koja će počinjati upravo tim krajem. Profesor Predrag Bajčetić, u čijoj je klasi Brajović diplomirao, ostavio mu je poruku na telefonskoj sekretarici "Bravo Vojo!".

Marina Milivojević, novi P. R. pozorišta, dežurna na predstavi u Narodnom 13. decembra, rekla je Brajoviću da joj je bila čast što je imala priliku da u svesku dežurstava upiše šta se desilo.

"Moj gest nije nepozorišni čin, već čin protiv nepozorišnih ljudi", kaže Voja Brajović. "To je moj lični stav, i žao mi je ako se neko osetio upotrebljenim. Ja nikog nisam zloupotrebio. Uradio sam to zato što želim dobro." Smatra da je poruka sa majice bila deo predstave. Tu rečenicu Hoću nešto da vam kažem, rečenicu kojom ja izlazim iz lika i obratim se publici kao glumac iz predstave, nisam nikad završavao rečima nego sam svoju poruku prenosio emocijom. Smatram da je emocija jača od svake izjave i da može da prenese svaku poruku. Jednom mi je gospođa Marija Crnobori, iz svog životnog pragmatizma, rekla Ali Vojo, vi morate njima reći poruku. I, evo, sad sam je poslušao."