Kultura

Vreme broj 461, 6. novembar 1999.

 

Portret: Aleksandar Berček

Cena angažmana

Buntovni glumac, državni činovnik i opozicionar

Učinilo se da će filmsko ime Aleksandra Berčeka iz filma Dečko koji obećava postati znak. Omen est omen. Tu se popularni glumac zvao Slobodan Milošević i, zajedno sa Kojom iz Šarla akrobate, pevao: "Moram biti slobo-dan". Tada nikom nije pisao parolu "Sloboda se ne piše sa n". Kada su se mnogima ovde napokon otvorile oči, pričalo se da se baš u filmu Miloša Radivojevića proročanski sabralo mnogo toga. Na prvom mestu tačna atmosfera - uronjena u previranja na planu podkulture (prvi udar panka je minuo, rok scenu je preplavio novi talas, a čvrstim korakom je u život stupala nova generacija sa svojim razlozima za pobunu, ali i slutnjom da je japi ideologija isplativija od pozicije večitih buntovnika). O imenu filmskog (anti)heroja suvišno je i govoriti, mada se malo ko (osim Bogdana Tirnanića) osvrnuo na simboliku Radivojevićeve priče o sudbini mladića čiji se život korenito promeni kada ga odalame veslom u glavu, da bi se vratio u normalu kada ponovo doživi potres mozga. Između dva udarca narečeni Slobodan Milošević će se ponašati devijantno.

PARALELE: Posle su se paralelno odvijale dve priče: jedna je ovom filmu dala smisao metafore, a druga je glumca koji obećava pretvarala u perspektivnog političara. U prvoj se jedno ime preselilo iz filma u život, a akter druge je vrtoglavo napredovao od buntovnog glumca u Člana (partije), a docnije i Upravnika (teatra). Na početku karijere Berček je imao reputaciju talentovanog protivnika pozorišne rutine, bio je u ekipi koja je u Jugoslovenskom dramskom napravila promaju. Ubrzo je postao mladi prvak, ali je i odbijao uloge, priča se da je iz projekata izlazio uz neobična zdravstvena opravdanja, prekidao predstave uveren da je umetnost najpreča, iritirao kolege, provocirao reditelje, a u javnosti ostavljao utisak nepokolebljivog čoveka.

Široku popularnost je sticao kao asistent Tihog i Prleta u Otpisanima, ali je ubrzo postao i filmska zvezda. U anegdote su ušle priče o njegovom koncentrisanju pre snimanja, profesionalizmu, maestralnom korišćenju svedenih glumačkih sredstava. Danas je jedan od najboljih filmskih glumaca ove kinematografije. Ipak, neki mu ne opraštaju što se kao političar grubo odnosio prema vlastitom esnafu. Berčekov prodor kroz SPS bio je munjevit. Poznavaoci tvrde da je nepogrešivo birao moćne mentore, šarmom osvajao naklonost, ne trudeći se da sačuva dojučerašnja prijateljstva. S pozorišnim staležom brzo je raskrstio. Čim je postao upravnik Narodnog pozorišta, nekoliko vrhunskih umetnika napušta zbog njega tu kuću: reditelj Vida Ognjenović, dramski umetnici Svetlana Bojković, Predrag Ejdus, Predrag Manojlović - odmah; Dragana Varagić, Petar Božović, Bogdan Diklić, Suzana Jovanović, Zorica Đokić i Milan Štrljić - docnije; primabalerina Ašhen Ataljanc, operski pevači Živan Saramandić i Ivan Tomašević; suspendovani su Jelena Vlahović i Goran Gligorić, iz teatra odlazi i Predrag Perović, sjajan inspicijenat, a baletski kritičar Milica Zajcev istupa iz Upravnog odbora. Teatar napušta i Mario del Monako, koji je trebalo da vrati pređašnji međunarodni sjaj ovdašnjoj Operi.

U VRTLOGU SKANDALA: Reaguje i Savez dramskih umetnika čiji predsednik S. Bojković odlazi na razgovor sa Slobodanom Miloševićem (ne likom iz filma) i moli za zaštitu od Berčekove samovolje. Kao Večeri za spas srpske kulture u Udruženju književnika našlo se i stanje u Narodnom pozorištu. Zatražen je i opoziv Miodraga Đukića, ministra koji je postavio Berčeka, ali bez rezultata. U međuvremenu se Đukić povukao s mesta predsednika Upravnog odbora pozorišta nezadovoljan svojim dojučerašnjim "kadrom" koji je postao neuništiv. Pričalo se da mu je meta Nada Popović-Perišić, tada aktuelni resorni ministar, a visok politički rejting je potvrđivao i kao republički poslanik.

Uspešan mali privrednik, Berček je i vođenju pozorišta pristupio "domaćinski", pa je probleme umetničke provenijencije prepuštao direktorima sektora a sam "čuvao poverenu mu imovinu", nabavljao polutke i rešavao sindikalne probleme. Napuštajući pozorište Petar Božović kaže da mu se angažman svodio na nošenje krompira kući. Iako je za sebe govorio da je državni činovnik, Berček se nije mešao u međuljudske odnose u Kući, pa je incident, kada je usred teatra glumac ošamario balerinu, smešten u sferu privatnog. Nezadovoljstvo upravnikom je kulminiralo učestalim štrajkovima pa je Berček ipak smenjen.

NA ZGARIŠTU: Cenu političkog angažmana on plaća i time što neke kolege okreću glavu kada ga sretnu. Zato je stvoreno uverenje da i on mrzi pozorištnike. O njemu, međutim, svedoči i ovo: na dan požara u Jugoslovenskom dramskom, protivno tvrdnjama da će zbog vatre seiriti, pojavio se na zgarištu. Došao je kada se gužva raščistila, a komentari koje je izrekao nisu delovali kao cinizam niti izraz radosti zbog nesreće koja je zadesila pozorište.

Danas je član Nove demokratije. Našao se među onima koji su svojevremeno bili na balkonu Narodnog pozorišta, teatra na čije je čelo Berček i došao upravo posle incidenta povezanog s tim istim balkonom. Kaže da se nije promenio on već drugi. Šta na to kažu oni koji su oduvek tvrdili da politika tih drugih ne valja. Verovatno im je laknulo jer imaju potvrdu da je, napokon, njihov protest ispravan. Ipak, treba očekivati jednu promenu, barem ako pretpostavimo da je bahatost, osobina koja se podrazumeva kao uslov za učlanjenje u SPS, nepoželjna u Novoj demokratiji. Nije se, međutim, promenila Berčekova gluma niti njegova glumačka brzina reagovanja, intuitivnost, lakoća transformacije, poigravanje žestokim emocijama, sposobnost improvizacije.

To ga je svojevremeno učinilo dobrim pozorišnim glumcem koji je igrao i u dve izuzetno značajne predstave: Tetoviranim dušama Stefanovskog i Hrvatskom Faustu Šnajdera, obe u režiji Slobodana Unkovskog. U belešci uz svoju dramu Šnajder je zapisao i ovo: "Pa ipak, mora da ima nešto u samoj biti visokokulturnih sublimacija što im omogućava da služe represivnom poretku".

Aleksandar Milosavljević

 

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)