Svedok vremena: Dušan Mitević
On veruje samo njoj
"Ja sam bio njihov prijatelj. Ima raznih prijatelja, ja sam bio njihov prijatelj koji je imao integritet, kažem nepatvoreno šta mislim. Mira mi je posle poverila da je Sloba često govorio, kad je bila ta pauza, kad se nismo viđali te dve godine: 'Šta li Duško sad misli?'"
Budimpešta
Dušan Mitević (62) je u vreme
priprema za prve višestranačke izbore u Srbiji 1990. bio generalni direktor RTB-a.
Televizija je odigrala značajnu ulogu popularišući "mitinge istine" i sveopšte
"događanje naroda". Mitević, blizak prijatelj Slobodana Miloševića i njegove
supruge Mirjane Marković, bio je i jedan od glavnih aktera u pripremama za Osmu sednicu.
Danas je generalni direktor kompanije ICN Jugoslavija a.d. Podgorica. Sa gospodinom
Mitevićem razgovaramo u predstavništvu ICN-a za Centralnu Evropu u Budimpešti.
"VREME": Opšte je uverenje da su vaša kuća (RTB) i "Politika" najzaslužnije za ustoličavanje vlasti Slobodana Miloševića. Koliko su uopšte ti izbori mogli da budu fer kada ste vi na sastancima kolegijuma otvoreno govorili: "Mi moramo sve da učinimo da socijalisti pobede!"
DUŠAN MITEVIĆ: Pravo da vam kažem, ne sećam se; čuo sam da je neko to citirao. Plašim se da ne odemo suviše usko ako tako konkretno razgovaramo, mislim da bi tu imalo šta da se kaže, onako, malo šire. Naime, kao što je poznato, mi smo bez ikakve potrebe kasnili, poslednji smo održali višestranačke izbore.
Zašto je Srbija već tada toliko kasnila?
Ima više razloga: osnovni je da je u Srbiji bila vrlo snažna politička struja koja nije shvatala da je završeno sa socijalizmom ili komunizmom, i koja nikad nije ozbiljno shvatala višestranaštvo. Politički vrh Srbije nije shvatio da je gotovo sa monizmom, da jedna partija ili jedna ideja stalno bude na vlasti. Vrh je više raspravljao šta da radi sa partijom i Socijalističkim savezom, znači o svojim strukturama, nego što je raspravljao kako će da izgleda srpsko društvo u celini. U tim diskusijama bilo je dosta do podela.
Gde ste vi bili?
Od samog početka sam smatrao da i mi moramo da se opredelimo za put kojim je krenuo čitav Istok, da počinje epoha političkog pluralizma i da i televizija, kao jedan važan medij, mora tome da se podesi. Moj stav je bio da je televizija državna, da nije partijska i da skupština upravlja televizijom u ime države. Smatrao sam da mora da postoji ozbiljan odnos prema opoziciji. Jeste, mi smo se u suštini ponašali kao levičari koji su u televiziji. Dogovorio sam sa pokojnim Vitasom, glavnim urednikom, da se napravi jedna konvencija sa opozicijom. Mi smo zvali i SPS na taj dogovor.
Šta je bilo regulisano tim predizbornom dogovorom?
To je bila konvencija kako treba da izgledaju pripreme opozicije za nastup na televiziji i radiju; bilo je precizno utvrđeno da svaka partija za svoje predstavljanje na televiziji dobije tri sata. U Okrugloj sali u Radio Beogradu bila je organizovana svojevrsna tombola: ko, kada i u koliko sati nastupa na televiziji. SPS, koji bi mi kao trebalo da forsiramo, dobio je vrlo nepovoljan termin 10 dana pre izbora. I termin je izuzetno značajan. Svaka partija imala je u glavnom dnevniku po dva minuta, a u trećem po minut.
Da li ste angažovali eksperte, stručnjake za vođenje predizbornih kampanja?
Ne, sve su radili naši novinari, ali je posla toliko bilo da mi nismo imali dovoljno novinara, pa su učestvovale i kolege iz Novog Sada i Prištine.
I sve se pretvorilo u svojevrstan TV cirkus: glavna zvezda bio je nezaboravni predsednički kandidat Nikola Šećeroski, četkar iz Malog Mokrog Luga, koji je svojim molbama i tužbama protiv opštinske administracije uveseljavao pučanstvo.
Pa jeste, sve se pretvorilo u apsurd. Shvatio sam da metod ima manu: nije se išlo prema značaju, veličini partija. I neke minorne partije, kakvih ima i danas, dobile su svoj tročasovni termin za predstavljanje. Odjednom se u političkom životu pojavilo hiljade anonimusa. I kao što znate, nije tako jednostavno pričati na televiziji ni dva minuta, a kamoli sat. Bilo je nekih partija, nisu znali šta da rade: skupe sve rođake, prijatelje, ali ne znaju šta da pričaju. Izvode neki "umetnički program" da se nekako izvade od muke. Neki su igrali folklor. I to predizborno predstavljanje na televiziji je stvarno postalo folklor. Bilo je i smešnih situacija: sećam se izvesne devojke koja je napravila nekakvu partiju, radila je u SUP-u, bila je daktilografkinja. U svojoj prezentaciji govorila je ne samo ono što i četkar Šećeroski nego i to da nije sigurna da li će biti bolje kad pobedi, kad bude ministar kulture ili nešto drugo. I naravno, cela stvar se pretvorila u svoj apsurd, počela je da dosađuje gledaocima. Tada su počeli i neki posebni skečevi: Milošević je odbio da učestvuje.
S kojom je argumentacijom odbio termin koji mu je dodeljen po pravilima izborne utakmice?
Jednostavno nije hteo: smatrao je da je dovoljno popularan i šta ima on tu da priča i da se "predstavlja". Taj njegov termin je ostao nepopunjen, pa su socijalisti onda puštali neke filmove iz propagandne aktivnosti partije.
Opozicija je demonstrirala, pretila bojkotom izbora, baš zbog pristrasnosti televizije. Da li su i socijalisti imali primedbi?
Kako da ne! Bilo je mnogo nervoze: što si puštao ono, što nisi dao ovo. Pa onda, prepirke oko broja ljudi koji su prisustvovali mitinzima: ako Vuk kaže da je bilo 100.000 ljudi, policija, odnosno vlast, odmah tvrdi da ih nije bilo više od 10.000.
Vi ste bili kućni prijatelj bračnog para Milošević - Marković. Da li je i Milošević imao primedbi?
Nije sporno da sam bio njihov prijatelj. Jedan od najvećih apsurda jeste da opozicija demonstrira protiv mene, a ja stalno zbog Vuka imam sukob sa levičarima. Zove predsednik Milošević i kaže: "Što se onoliko pušta Vuk Drašković?" Kažem, ne pušta se nego ide po konvenciji, ali on ni da čuje. Ali nisam ni ja naivan, ja sam kao mađarska sobarica: ja sam video da je u interesu socijalista da Vuk bude na televiziji, ja sam, kao profesionalac, video nešto što oni nisu videli: Vuk na televiziji, u studiju - propada! Gledam, dolaze ljudi na te Vukove skupove, kad se ono popeo na kran, sećate se, a sneg provejava, izgledao je maltene kao Hristos. I uopšte, sve ide lepo dok on onako hercegovački peva na mitinzima, ali na televiziji, u studiju - propada! Neobrijan, razbarušen, bez kravate, lako plane na novinara, često nema argumente, "šamara" novinara, to ne pije vodu na televiziji. Kažem ja to Miloševiću, ali ne vredi: kratko rečeno, nije mogao da vidi Vuka na televiziji. Posle se Vuk izbirikao.
Srpski intelektualci su gotovo listom podržali fantastični uspon Miloševića. Neki su se razočarali, ali samo su retki to javno priznali. Mihiz, na primer: "Svoj nemali doprinos sluđivanju srpskog naroda dali su i srpski intelektualci, a među njima i Borislav Mihailović-Mihiz". Koliko je Dušan Mitević doprineo sluđivanju srpskog naroda? Ovi izborni "skečevi" ilustruju da se išlo na to.
Ja mislim da nisam. Neke su greške napravljene jer nismo imali iskustva, priznajem. Nisam imao potrebe da to činim: ja sam znao da će socijalisti da pobede! Imali smo odličan Centar za ispitivanje javnog mnjenja. Dogovorimo se da za svoje potrebe, krajnje interno, da to ne bi uticalo na tok izbora, sondiramo javno mnjenje da vidimo kako će narod da glasa. Vuk je imao po trgovima ljude, ali ne možeš ti to tek tako da proceniš. Već s jeseni, krajem oktobra, imali smo na reperezentativnom uzorku urađenu analizu, takozvanu plavu knjigu, koja je predviđala laku pobedu socijalista, što se uopšte nije moglo zaključiti po nekom opštem raspoloženju. Atmosfera među socijalistima bila je jako nervozna, plašili su se da će da izgube. Pravo da vam kažem, nije to baš bilo na meke dušeke. Međutim, sve što je bilo opoziciono, sindikati, pa i u redakcijama, svi su bili ubeđeni, od moje pokojne tašte pa nadalje, da opozicija pobeđuje sto posto! Nikoga opoziciono opredeljenog niste mogli da razuverite. Neki počeli i u redakciji da se kolebaju: dolaze kod mene, kažu, šefe, ovo je gotovo. A ja u fioci imam "plavu knjigu" koja govori potpuno suprotno. I ja s tom knjigom odem gore na dva-tri mesta, kažem: "Ljudi, mi pobeđujemo!" Vrlo je interesantno njihovo reagovanje: niko nije hteo ni da pogleda knjigu, valjda da ne baksuziraju!? I samo kukaju: "Ma, pusti to istraživanje, grune mraz, pa poledica, pa neće ljudi da izađu, pa ovo, pa ono..." Ljudi koji su radili tu akciju apolutno su sve pogodili: uključujući i podatak da će socijalisti dobiti 192 poslanika, a levica je dobila 194 od 250 mesta u skupštini!
Kad ste bili tako ubeđeni u pobedu stranke na vlasti zašto je televizija iskrivljavala sliku o zbivanjima u opoziciji? Zašto je opoziciju slikala kao snage mraka i haosa? Sećate se skupa reformista u Domu omladine na koji je siledžijski upao Vojislav Šešelj sa svojim četnicima: većinu prisutnih oblila je ledena jeza, književniku Mirku Kovaču je foto-aparatom razbijena glava, šešeljevci su vikali: "Ustaše, ustaše!", publika skandirala: "Jugoslavija, Jugoslavija!" Prisebni Nebojša Popov je nastavio skup. Zašto ste posle toga na programskom kolegijumu RTB-a naredili da se objave komentari koji će sadržavati sledeće teze: promociji reformista nije prisustvovalo više od 200 ljudi, Šešeljevi četnici su rasturili skup, Ante Marković i saradnici nisu uspeli da odgovore ni na jedno pitanje? Uveče je ovako sročen komentar u udarnom dnevniku pročitao Milorad Komrakov.
Ko to kaže da sam ja dao instrukcije?
Rade Veljanovski, bivši urednik u Radio Beogradu, pogledajte zbornik Srpska strana rata.
Pravo da vam kažem, ja se toga ne sećam. Nemam potrebu da se pravdam. Može Veljanovski da priča sad šta hoće. Moram da kažem da se uopšte nisam mešao u pisanje komentara. Nikada! Ja sam o tom incidentu čuo, čitao sam u novinama, ali ja s tim događajem nemam nikakve veze!
Na Kolegijumu RTB-a saopštavate poverljivu informaciju sa vrha: "Gotovo je sa Jugoslavijom, Srbiji nije potrebna Jugoslavija." To je zapravo direktiva šta da se radi.
Ne, ne znam. Pravo da vam kažem, ne sećam se! Ja sam bio generalni direktor u kući koja je imala nekoliko hiljada zaposlenih, koja u toku dana emituje desetine, stotine emisija. Imao sam zamenike, pomoćnike, urednike. Ja sam mogao da delujem na nekom globalnom planu. Imao sam običaj svakog ponedeljka da iznosim na sastancima svoje mišljenje: ko je hteo da ga usvoji, usvajao je. Ko nije - nije! Mogao bih globalno da kažem da sam dosta tačno prognozirao i pogađao razvoj događaja. E, sad što sam za neke bio crni gavran.. Ja se nešto ne sećam da je Veljanovski bio neki opozicionar i da je iznosio neko drugo mišljenje. Izvršavao je sve zadatke. On je bio u strukturi. Neslaganja je uvek bilo oko nekih emisija, ali u svim tim sukobima niko nikada nije mogao da se požali da mu se zbog toga nešto desilo, da mu je oduzeta emisija, da mu je smanjena plata.
Jeste, neki otpušteni novinari su posle pričali da je Mitke ipak bio vrstan profesionalac.
Svaka analiza će vam pokazati da sam ja davao veliku slobodu novinarima. Naša opozicija je oćutala činjenicu da je posle mog odlaska sa televizije 1100 novinara ostalo bez posla! Nisu reč progovorili, niko ih nije ozbiljno zaštitio. Ja pravo da vam kažem, ne prihvatam te podele kao ono je bilo socijalističko vreme, nedemokratsko, a ovo je demokratsko. Svaka analiza novinarstva na televiziji, će vam pokazati da to nije tačno. Danas smo pali na najniže grane baš zbog odnosa prema istini: Srbija koja ima razvijenu štampu od 1903. doživela je da u ovoj profesiji na kraju XX veka ispliva društveni talog. Režimski mediji pišu ko treba da bude likvidiran!? Danas se državni mediji rukovode floskulama zasnivanim na neistinama. Prvo se prećutkuje šta se dešava sa Srbima na Kosovu, ne javlja se da napuštaju Kosovo, ali onda evo vesti da se vraćaju na Kosovo!? Ovde se strahom upravlja, a uplašenim i zgrčenim ljudima se lako manipuliše.
Televizija je i onda bila iskrivljeno ogledalo, zašto bi inače opozicija tako uporno tražila vašu smenu?
Ja sam onda poručio opoziciji, i pokazalo se da sam bio u pravu: "Zapamtite! Nikad neće biti više opozicije na televiziji u predizborno vreme nego što je bilo kad sam ja bio generalni direktor!" Mene su moji drugovi levičari pustili niz vodu i opozicija je dobila direktore koje je zaslužila: Bjeletića, Vučelića i sad već da ne pričam gde smo stigli.
Ali, i onda je, kao i sada, bilo poganih komentara o opoziciji kao stranim plaćenicima i izdajnicima. I zbog toga se demonstriralo.
Ma, oni nisu jurišali na Miloševića i vlast, oni su jurišali na televiziju kao svojevrstan politički eufemizam: ne idemo na one gore nego idemo na televiziju! Vuk je koristio metod ulice. Ideja je bila jasna: da se ponovi rumunski scenario. Oni su naivno verovali da će da osvoje televiziju, da će za generalnog direktora da postave Mihiza ili Matiju i da su onda manje-više na konju, da je vlast njihova!?
Da, mi smo gledali taj rumunski scenarijo uživo, direktan prenos.
Nije nikada zabeleženo, ni od naše opozicije, da smo mi, Televizija Beograd, napravili izvanredan informativni podvig. Prvo smo obezbedili fantastičan izveštaj iz Rumunije, sve smo puštali i sve je preko nas išlo u svet. To je dan-noć išlo. Ja sam poslao ekipu da sa predajnika u Vojvodini direktno prima rumunski program i šalje nama. Ceo svet je dolazio u Beograd da izveštava "iz Rumunije", pa su tek posle, kada je Čaušesku ubijen, otišli na lice mesta. I tako se pojavio Iliesku, došli narodni predstavnici, državni udar izvršen preko televizije. I tako je naša opozicija zaključila da to može da se izvede i u Jugoslaviji! Naravno, posle su događaji pokazali da je to u Rumuniji bio pravi državni udar, da je struktura zavere protiv Čaušeskua bila pažljivo sinhronizova, televizija je bila samo sredstvo. E, opozicija je htela reprizu tog scenarija kod nas.
Zašto nikada niste tražili intervju od Miloševića?
Nekoliko puta sam davao ideju da bi on trebalo da dâ jedan intervju, ali on nije hteo. Jednostavno nije hteo.
Zašto?
Milošević je od samog početka imao averziju prema televiziji. Ne samo prema televiziji nego uopšte prema javnosti, osobito prema sredstvima informisanja. Tek je kasnije počeo da shvata da kad izgubiš na propagandom polju, gubiš i stvarno. Ali shvatio je to kasno. On ima jednu osobinu koja je mene iznenadila: ja sam čovek televizije, tamo sam bio novinar 28 godina i to mi nikako ne ide u glavu - malo ko zna, ali on uopšte ne gleda televiziju, on ni sebe ne gleda na televiziji!? Ima neku averziju... ima kod njega nešto. Ne voli da se pojavljuje, ne voli da se slika, ne voli da bude u centru pažnje. I to je jako smetalo: bio je veliki autoritet, držao je svu vlast, ali neki strateški potezi ne mogu da se dobro objasne ako nemaš informacije iz samog centra informacija. Napravio sam u životu onoliko intervjua: od Josipa Broza Tita do Deng Siao Pinga, ali nisam sa Slobodanom Miloševićem sa kojim sam bio kućni prijatelj. Posle je dao jedan intervju Vučeliću, jedan CNN-u... Ostalo su, što kažu, govori i članci.
Vi kažete Milošević ne voli televiziju, uopšte je ne gleda. U knjizi Slave Đukića "Između Slave i anateme" piše da ste u zgradi televizije zajedno gledali "događanje naroda" u Crnoj Gori.
Jeste, gledali smo zajedno.
Očigledno, bili ste blizak prijatelj sa familijom Milošević - Marković. Ona često pominje svoje "drugove". Koliki je njen uticaj?
Nije sporno da smo bili bliski prijatelji. Bio sam odličan prijatelj i sa njom. Mira ima veliki uticaj na političku situaciju u Jugoslaviji. U prvo vreme samo preko muža, ali kasnije, kada je osnovala partiju, razvila je čitavu strukturu, aparat, za svoje ideje ovakve ili onakve. Prepoznajem kod raznih portparola njene reči, njenu leksiku. Ona sada utiče i preko Miloševića i preko drugih struktura.
I do kad ste bili u prijateljskim odnosima?
Više-manje sve do '92, kad me je iz Direkcije za robne rezerve oterao Božović jednom iznenadnom odlukom vlade. Bio sam ljut, nisam hteo da se javljam, kao da se ja javljam za službu, otvorio sam privatno preduzeće i otišao. Onda je Mira uticala negde '94. da se obnove kontakti i tada sam mislio, kao i sada, da nije to više vaza koja može da drži vodu. Bila je razbijena. Do '97. to je tako išlo, a onda smo se posle demonstracija definitivno razišli. Ja sam bio njihov prijatelj. Ima raznih prijatelja, ja sam bio njihov prijatelj koji je imao integritet, kažem nepatvoreno šta mislim. Mira mi je posle poverila da je Sloba često govorio, kad je bila ta pauza, kad se nismo viđali te dve godine: "Šta li Duško sad misli?"
Kažete da su se duže vremena razlikovala mišljenja vas i vaših najboljih drugova iz "godina raspleta". U čemu se to niste slagali?
Kao čovek sa Kosova, zalagao sam se za drugačiji pristup od onog koji je imala zvanična politika: smatrao sam da apsolutno mora na vreme da se pregovara o elementima autonomije. A onda, 1997. definitivno sam se razišao na mnogim tačkama i sa njim i sa njom: odnos prema Kosovu, Krajini, spoljnoj politici, posebno SAD i Nemačkoj. Ma kakvi Rusi, Kinezi i Kozaci... tu po televiziji vitlaju sabljama!? Ja sam socijalista i levičar po obrazovanju i uverenju, ali mi treba da se okrenemo zapadu: tamo su nauka, tehnologija, kapital. Zahvaljujući gospodinu Milanu Paniću, pokušali smo da se okrenemo prema zapadu još 1990. Angažovali smo Public relations firmu u SAD, nije trenutno bilo para u budžetu, pa je to privremeno gospodin Panić plaćao 500.000 dolara mesečno. Počeli su da se pojavljuju članci o Jugoslaviji, emisije o nama, pojavio se Miloševićev članak u najtiražnijem listu "USA TODAY", taj tekst je prenelo 56 novina i onda je došao Radoman Božović i sve pokvario: "Ma, ne dolazi u obzir! Šta mi tu njima da plaćamo da dobro pišu o nama? Šta mi da podmazujemo masnu gusku?!"
Posle smo platili mnogo skuplju cenu.
Obrukali smo se, prekinuli ugovor. Najstrašnije je što smo ušli u ratove koji su nas koštali mnogo, mnogo više; počela su da ginu naša deca. Zaratili smo sa zapadom, pobedili su neki jakobinci, JUL, koji pojma nemaju šta govore, koji će na kraju da dovedu do toga da ćemo ne samo da gubimo teritorije nego će njihovom politikom uništiti i biološko stablo ovog naroda. To je jedan provincijski, ksenofobični duh. Svako ko se sa njima ne slaže, ko ima suprotno mišljenje, taj je izdajnik. To sve vodi u čistu katastrofu.
Zvučite razočarano, sad ste, kažete, eto "dopali i emigracije".
Mene su za osam godina socijalisti tri puta smenjivali zato što se on (Milošević, prim. a.) ne slaže kako ja radim, zašta se zalažem: prvo sa televizije, pa '92. iz Direkcije rezerve, treći put sada, iz fabrike su me isterali sa milicijom i oružjem. Danas mi je jasno: jeste ulica tražila da me smene '91, ali su u suštini to smenjivanje omogućili moji drugovi iz SPS-a i levice, jer su se uplašili za svoju vlast. Ja sam u fioci imao napisanu ostavku: 12. marta ja sam u pola šest podneo ostavke, a oni su već u šest postavili Vicu da me zameni. Moram da vam kažem, gorko sam se osećao. Rezon mojih drugova-levičara je bio: što mi njih ne bismo pustili niz vodu da mi spasemo vlast ovog trenutka. I onda su napravili onu veliku grešku - izveli tenkove na ulice, skaredno.
Ja sam shvatio da Sloba Milošević meni ne veruje od 1991: prvo, misli da sam prema opoziciji bio blag; drugo, kao političar stroge realnosti, on smatra da ne može da ima poverenje u mene - on misli da mu nisam oprostio što me je tada izdao. Vica je dva puta vraćao na televiziju, mene nije. Za političara je veliki kvalitet kad nema naivno poverenje u ljude. Ali, velika je mana kad nikome ne veruje. Mislim da Milošević, osim svojoj supruzi, nikome ne veruje. Iz te rigidnosti su nastali i nastaju i mnogi problemi u politici.
Slobodanka Ast
