Čekajući finale

Uvrnut svet

Na dosadašnjim, ovim posleratnim mitinzima bilo je malo izvikivanja imena stranačkih vođa, nije se čulo koga ljudi hoće nego koga neće

Od ovogodišnjeg Preobraženja Slobodan Milošević očekuje mnogo, možda više nego bilo ko u opoziciji. Neko iz Crkve zakazao je protestno okupljanje baš na taj praznik očigledno prizivajući božju pomoć i možda verujući u magiju reči. Ali, kao što se nekad govorilo, Bog ne plaća svake subote, nego kad je njemu volja. Osim toga, ako i bude kakvog preobražaja, otkud mi znamo ko će se u šta prometnuti? Ako se opozicija uzda u Boga i nebesku pravdu, Miloševićeva morbidna mašta zamišlja sasvim drugačiju metamorfozu, više nalik na onu koju je opisao Kafka.

Dakle, stvar je u tome da posle ovakvog protestnog skupa izgleda mora biti dobitnika i gubitnika. Antirežimsko raspoloženje, iskazano pre svega brojem demonstranata, mora biti dovoljno snažno i ubedljivo da bi moglo da raste. U suprotnom, ljudi će biti obeshrabreni, stvoriće se utisak da ulični protesti nemaju budućnost, i to je ono na šta režim računa. To znači da će perspektiva Srbije biti bolja ili gora, pri čemu se i neki neodređen, nerešen ishod preobraženskog odmeravanja računa više kao pobeda režima.

Pored toga, Milošević ima i prednost domaćeg terena. Nemam pojma kako se to dogodilo, ali stvorilo se čvrsto uverenje da ovo mesto pripada njemu i da su njegovi protivnici, makar bili u većini, samo gosti pa im je bolje da ćute, miruju i poštuju domaće običaje. On je već pokazao celom svetu da ume da postupa prema neprijatnim gostima. Ume da ubije, premlati, uhapsi, protera, i u tom pogledu nema bitne razlike između kosovskih Albanaca i domaće opozicije.

Na mitingu će se zapravo raditi o tome da opozicija pokaže, simbolično i privremeno, da je ona na domaćem terenu. Tokom zimskih šetnji bilo je ostvareno upravo to, a tokom NATO intervencije Milošević je donekle, opet privremeno, povratio Srbiju, po cenu gubitka Kosova. Sad je sve zamršenije nego ikad. Kao da je sve ravnomerno palo na još niži nivo, pa smo dobili neobičan paradoks: slabost vlasti ne jača nego slabi i opoziciju. To valjda dolazi otud što nije u pitanju obična slabost, nego čista uvrnutost, pa je na to nekako logičnije odgovoriti uvrnuto nego normalno.

Tekst koji režim izgovara glasi ovako: ostvarena je velika pobeda nad NATO-om; vojska se pobedničiki povukla s Kosova; tamošnje Srbe sad štite Ujedinjene nacije; međutim, Albanci ih ubijaju i proteruju uz pomoć NATO-a, ali izbegli Srbi se vraćaju jer imaju sve garancije za bezbednost, a ako bude trebalo srpska vojska će ponovo doći na Kosovo da ga vrati, mada ono nije izgubljeno, i da pobedi NATO dušmane, koje je već pobedila i kojih na Kosovu i nema, pošto su tamo pušteni samo prijatelji iz Ujedinjenih nacija... A ako opozicija ne razume ovu politiku i ako misli da tu nešto nije u redu, ni sama ne zaslužuje ništa osim batina.

Ovde više zbilja nema o čemu da se raspravlja i zato je odlazak Miloševića postao, kao nikad pre, tako ubedljiv zahtev koji nikome ne treba tumačiti. Ali, kao što vidimo, ljudi iz opozicije još nalaze načina da se oko nečega ne slože, da sapliću druge i ističu sebe, da smišljaju razne varijante i zbunjuju građane. Kao da nije dovoljno to što im policija preti da će da ih bije. Kao da policija već ne bije, ne hapsi i ne podiže optužnice. Ipak, uprkos najopsežnijim merama zastrašivanja za koje je sposoban režim dokazano spreman da ubija, izgleda da je građanima lakše da pobede strah nego da povrate veru u opozicione prvake.

Novost je, međutim, to da Milošević više ne može da se osloni na slabost opozicije. Malo ko još izlazi na ulice iz ljubavi prema opoziciji.

Na dosadašnjim, ovim posleratnim mitinzima bilo je malo izvikivanja imena stranačkih vođa, nije se čulo koga ljudi hoće nego koga neće. A ima ih koji Miloševića toliko neće da su spremni da navijaju za hrvatsku reprezentaciju, smatrajući da ova jugoslovenska nekako pripada režimu. Ta atmosfera oko ove utakmice je možda najbolji pokazatelj dokle je stigao odnos građana prema vlasti. Navijači su, naime, uzorak naroda za koji se ne može reći da je stranački pristrasan. Nema razloga da socijalisti, julovci ili radikali izbegavaju stadione, a tamo su u tolikoj manjini da je vlast morala da preduzima mere zaštite od zviždanja himni i šefu države.

Ako neko u ovoj zemlji još nešto voli, onda je to fudbal. A ako zbog Miloševića ne možete da navijate za svoje, onda je zbilja došlo potonje vreme.