POLITIKA

Vreme br. 434, 13. februar 1999.

 

Državna krađa

Klinička smrt

121.gif (23577 bytes)

Za ovdašnju sirotinjsku državu, koja sve teže namiče pare za lekove, penzije, prosvetu, dečje dodatke i ostalo, ICN i njegov kapital, a pogotovu zalihe gotovih lekova i sirovina, morale su biti izazov mnogo veći od Panićeve političke aktivnosti

U prošli petak (5. februar) država Srbija je počastila sebe američkim kapitalom. Zavlačenje ruke u tuđ džep uvek je bahato, pa je tako bilo i ovoga puta, kad se na tapetu našao ICN Jugoslavija, najuglednija i najprestižnija farmaceutska kuća u zemlji sa većinskim američkim kapitalom.

Odlukom Privrednog suda u Beogradu (rešenje broj VII-Fi 808/99 od 4.2.1999), a na osnovu rešenja Direkcije za procenu vrednosti kapitala, kojim je državni kapital u ICN Jugoslavija naglo sa 25 odsto porastao na 64,3 odsto (90 miliona američkih dolara), a većinski od 74 odsto - osnivača SPI Pharmaceutical ICN iz SAD - preinačen u manjinski od 35,7 odsto (50 miliona američkih dolara), država je sebi vratila većinsko vlasništvo nad nekadašnjom Galenikom iz koje je i nastao ICN Jugoslavija.

I ne samo to: činom poklona republičke vlade većinski vlasnik-ulagač kompanije ICN postao je Republički zavod za zdravstvenu zaštitu, inače najveći dužnik (170 miliona dolara) ICN Jugoslavije.

VIKENDAŠI: U trodnevnom otimanju ICN-a od zakonitih vlasnika dogodilo se već viđeno: em vikend, em početak pregovora o Kosovu u Rambujeu. Vest o nameri države Srbije da podržavi ICN Jugoslaviju, potkrepljene sudskom odlukom i pozivom za sednicu Upravnog odbora ICN Jugoslavija, rukovodstvu fabrike stiglo je, po rečima generalnog direktora ICN Jugoslavija Dušana Mitevića, u petak u 13 časova, sat pred zakazanu sednicu Upravnog dobora. Poziv je potpisao dr Toma Janković, direktor Zavoda za zdravstveno osiguranje, inače jedini predstavnik državnog i manjinskog dela Kompanije u ovom telu. Ostala trojica su Amerikanci. Rukovodstvo ICN-a nije se odazvalo pozivu gospodina Jankovića, što ovome nije smetalo da na fantomskoj sednici, i mimo znanja većinskih vlasnika, postavi nove članove Upravnog odbora (do danas se ne zna ko su ti ljudi) i imenuje v.d. direktora ICN-a Jugoslavija - Mariju Krstajić, dosadašnjeg pomoćnika ministra zdravlja Srbije.

U subotu je od rane zore krenulo zauzimanje poslovne zgrade i pogona fabrike od strane nove v.d direktorke, koja je u fabriku došla u pratnji Mirjane Đurišić, sudije Privrednog suda u Beogradu, i pojačih policijskih snaga. I dok je dotadašnje i novopostavljeno rukovodstvo "pregovaralo" oko prijema sudskog izvršnog rešenja i primopredaje zgrade, pečata i papira, policija je odrađivala svoje: najureno je obezbeđenje fabrike, zabranjeno je šetanje iz zgrade u zgradu, a odabrana ekipa iz Zavoda munjevito je promenila brave na fabričkoj kapiji, poslovnoj zgradi i kancelarijama.

U ICN stiže i gospodin Adam Džerni, predsednik američke kompanije, koji, uz čekanje pred vratima direktorkine kancelarije, ipak uspeva da joj preda zahtev u kome se biranim rečima traži da svi kojima je naređeno da uđu u prostorije ICN-a odmah te prostorije napuste... U protivnom, on najavljuje i pokretanje sudskih sporova protiv pojedinaca i države Srbije i u zemlji i inostranstvu.

Poslednjeg dana boravka u fabrici (posle su bukvalno uz pomoć policije najureni iz nje) staro rukovodstvo uspeva da održi zbor sa radnicima, na kome ih direktor Dušan Mitević obaveštava da je ICN pokraden, da nacionalizacija od strane države znači gubljenje radničkih akcija. Dobio je aplauz kada je rekao da sadašnji ideološki mešoviti vlastodršci u Srbiji "hoće da upropaste našu radnički klasu"..: "Jedna grupa pljačkaša oslonjena na vlast bavi se uvozom i prodajom lekova, a u isto vreme stvara utisak da ovde neće dati Paniću da radi. Molim vas da date podršku rukovodstvu na čelu sa Panićem, jer ćemo u protivnom propasti..." Na poziv se odazvalo 1600 radnika.

ZAVRŠNI RADOVI: Radničko komešanje, u kome je na dopunskom radnom mestu tokom vikenda povređen Petar Marković, zamenik Tome Jankovića (neko ga je šutnuo u cevanicu), nastalo kada je pokušala da im se obrati Marija Krstajić, novopostavljeni v.d. direktor. Ona je pozvala "otpuštene radnike i one na prinudnom odmoru da se u ponedeljak 10. februara vrate na posao..."

U nedelju 7. februara menadžment ICN Jugoslavija, sa Dušanom Mitevićem na čelu, bio prisiljen da se preseli privremeno u "Interkontinental", odakle je više od sto direktora, rukovodilaca i stručnjaka poručilo javnosti da je uz Milana Panića i da ne priznaju, kako su rekli, "nezakonite" odluke o otimanju ICN-a od strane srpske države. Izvršitelji sudske odluke (Leposava Milićević, ministar zdravlja u Vladi Srbije, Petar Marković, zamenik dr Tome Jankovića, i v.d Marija Krstajić) obratili su se javnosti iz Vlade Srbije. Pojašnjavajući odluku države da u ICN Jugoslavija postane većinski vlasnik, jer je "američka firma SPI Pharmaceuticals, dosadašnji većinski vlasnik, prekršila ugovor potpisan pre devet godina pošto nije unela u fabriku dogovoreni kapital od 220 miliona dolara", dr Leposava Milićević je izrazila svoje iznenađenje da je "svih ovih godina Milan Panić raspolagao imovinom Srbije, ucenjivao ovu zemlju, delio joj lekcije o tržištu lekova, poslovnosti i patriotizmu..."

122.gif (13482 bytes)Nedelja je bila i dan kada se novo rukovodstvo smeštalo u ICN Jugoslavija, isterujući iz zgrade i poslednje "ostatke" Panićevog tima.

Završni radovi osvajanja fabrike odigrali su se narednog dana. Leposava Milićević stiže u ICN i okupljene radnike (uglavnom oni koji su bili na prinudnim odmorima) obaveštava da je Galenika konačno u sigurnim rukama i obećava im redovne plate, proizvodnju i rasčišćavanje računa sa "bivšim" vlasnicima. Sa programa RTS-a emituju se telegrami podrške naporima srpske vlade da "sredi stanje u Galenici, (ICN se više i ne pominje), izjave nezadovoljnih radnika i podrške Saveza sindikata Srbije i beogradske organizacije JUL, koja "pozdravlja odluku da se radnici vrate na posao i proizvode lekove za svoj narod..."

Istovremeno, policija pretresa stanove čelnih ljudi rukovodstva ICN-a, i privodi ih u policiju na razgovor.

PREDUVERTIRA: Da se Panićevoj fabrici sprema neka ujdurma moglo se naslutiti već sredinom prošle godine, kada je ICN Jugoslavija obelodanio da mu država Srbija, tačnije Zavod za zdravstveno osiguranje, duguje ni manje ni više nego 170 miliona dolara za isporučene lekove. Milan Panić je najnormalnije zatražio da se dug plati onako kako je to ugovorom o kreditiranju između Zavoda i ICN Jugoslavije i dogovoreno. Tada je govorio da će, ako nemaju para, on pristati i na vraćanje duga mostom, zgradom ili društvenim ostatkom nekadašnje Galenike od 25 odsto kapitala koliko je u tom trenutku imala Galenika-holding.

Umesto namirivanja duga, Zavod raskida ugovor sa ICN-om (onog trenutka kada je ova fabrika blokirala račun Zavoda), i sa pozitivne liste (lekovi koji se dobijaju na recept) izbacuje sve lekove ove fabrike (112 ICN medikamenata u 230 oblika, od kojih 43 preparata u 128 oblika nemaju zamenu na domaćem tržištu), a rukovodstvu fabrike saopštava da više lekove ne mogu prodavati u državnim apotekama i bolnicama i da Zavod ubuduće neće ICN-u plaćati isporučene medikamente. Ništa zato što hronični bolesnici ostaju bez lekova.

Dr Toma Janković, direktor Zavoda, optužuje tada Milana Panića da traži vraćanje duga u devizama i da želi privilegije u poslovanju. Optužuje i svog prethodnika Nenada Đorđevića (u to vreme Đorđević je u istražnom zatvoru pod optužbom da je lošim ugovorima oštetio Zavod) za sporan ugovor sa ICN-om. Rešenje za lekove vidi u uvozu za koje septembra prošle godine najavljuje izdvajanje 120 miliona dolara, iako u tom trenutku dug Zavoda prema svim proizvođačima lekova u Srbiji premašuje cifru od dva miliona dinara.

UVERTIRA: S jeseni prošle godine, ugovorom između Galenika Holdinga, firme koja je predstavljala ostatak društvenog kapitala u ICN Jugoslavija, i Zavoda pomenuti kapital je podržavljen, a Tomislav Janković je imenovan za predstavnika državnog vlasništva u Upravnom odboru ICN-a.

Potpisnici i novi vlasnici već tada su najavili ponovno razmatranje ugovora potpisanog pre devet godina sa gospodinom Milanom Panićem, vlasnikom ICN-a Jugoslavija, da bi se, kako su tada rekli, ispitalo i videlo šta je od dogovorenog ispunjeno. Verovatno se nadajući povratku sopstvenog novca, ljudi iz ICN-a su na podržavljenje reagovali uzdržano. Reagovali su samo pismom dr Jankoviću, ulažući protest što je cela stvar obavljena nezakonito, pošto kapital Holdinga nije najpre ponuđen većinskom vlasniku.

U poslednjoj podeli rada pri konfiskovanju imovine američke kompanije, direktor Zavoda je na tajnovitoj sednici Upravnog odbora ICN-a postavio v.d. direktora. U lomovima koji su usledili nije učestvovao, pošto je, kako saznajemo na službenom putu u Meksiku. Zanimljivo je da je, kad je hapšen njegov prethodnik Nenad Đorđević, bio na službenom putu u Indiji.

Sticajem okolnosti, baš u vreme intenzivnijeg potraživanja sopstvenih para od države, Milan Panić se vratio i u politički život Srbije. U delu ovdašnje javnosti njegova aktivnost u Savezu za promene dovodi se direktno u vezu sa državnom pljačkom ICN-a. Na poslednjoj konferenciji za štampu, održanoj u Beču, sam gospodin Panić je demantovao tu vezu tvrdnjom da je on "isuviše sitna politička figura".

Za ovdašnju sirotinjsku državu, koja sve teže namiče pare za lekove, penzije, prosvetu, dečje dodatke i ostalo, ICN i njegov kapital, a pogotovu zalihe gotovih lekova i sirovina, morale su biti izazov mnogo veći od Panićeve političke aktivnosti. Uostalom, posao oko lekova, od uvoza do prodaje, oduvek je bio privlačan pogotovo levici (više JUL-u nego SPS-u).

PLJAČKA: Otimanje tuđe svojine, uz to još i američke kompanije, bez sumnje je veliki zalogaj i za domaći establišment.

Ovdašnji stručnjaci i čelnici ICN-a Jugoslavije podudaraju se u tvrdnji da je američkoj kompaniji na nezakonit i nelegalan način oduzeto većinsko vlasništvo u ICN-u Jugoslavija.

123.gif (11853 bytes)"Država nije imala nikakav pravni osnov da ovo učini", kaže za "Vreme" Milan Kovačević, samostalni konsultant za strana ulaganja u Jugoslaviji. "Prvo, vlasnička transformacija nekadašnje Galenike izvršena je pre devet godina, a nijedan zakon u ovoj zemlji ne dozvoljava nikakve procene posle šest godina. Drugo, pozivanje Direkcije za procenu vrednosti kapitala na zakonsku obavezu ICN-a Jugoslavije, a što ova nije učinila, kao firma koja raspolaže društvenim i državnim kapitalom, da do 4. jula 1998. utvrdi vrednost društvenog, državnog kao i kapitala drugih vlasnika, čista je besmislica. Taj rok je nekoliko puta produžavan i, prema poslednjoj odluci, ističe tek krajem ove godine. Dakle, ono što u dokazima za nasrtaj na američku imovinu kao krunski dokaz iznose predstavnici srpske vlade jednostavno ne stoji. Da ne govorim o tome da pomenuta Direkcija nije imala pravo da sama procenjuje imovinu.

Ovaj ugledni stručnjak potez države prema ICN-u ocenjuje kao rizičan zbog potencijalnih stranih ulaganja u SRJ, bez kojih se ne može krenuti u obnovu privrede zemlje: "Pariska arbitraža, pred kojom će se bez sumnje uskoro naći ovaj slučaj, sigurno će odlučiti u korist američkog vlasnika kapitala. Ne zato što su Amerikanci u pitanju već zbog proste činjenice što arbitraža radi po ustaljenim pravilima i potpuno su joj strani pravni sistemi u kojima se lako ruše potpisani dogovori i ugovori." Kovačević podseća da američke firme imaju još uloženog kapitala na ovim prostorima, i da slučaj ICN-a nikako ne može biti podsticaj za nova ulaganja.

Rešenje koje je dovelo do faktičke nacionalizacije imovine američke kompanije potpisao je u ime ministra za privatizaciju Živorad Tešić, v.d. direktor Direkcije za procenu vrednosti kapitala. On se poziva na Zakon o promeni vlasništva kapitala iz 1996. godine, za čije trajanje vezuje rok - jun 1998. - iako je njegova važnost produžena do kraja ove godine. U ovoj zakonskoj manipulaciji verovatno se krije i činjenica, na koju su ukazali i čelnici ICN-a ovih dana, da su rešenje koje je navodno doneto 26. novembra 1998. dobili tek 5. februara 1999. godine.

OPTUŽBE I ODBRANA: Osnovni "argument" republičkog ministra za zdravlje dr Leposave Milićević, kojim je navodno ICN oštetio ovu državu, jeste zamerka američkom partneru da nije prebacio u zemlju, u svojinu zemunske fabrike, četiri jedinjenja vredna 220 miliona dolara. Reč je o četiri potencijalna, eventualna, leka protiv raka, na čijim se istraživanjima i ispitivanjima godinama radi čak i u Beogradu (vidi tekst "Patenti").

Dušan Mitević i profesor Ljubiša Rakić uredno su svaki put na ovonedeljnim konferencijama za štampu demantovali ovu optužbu rečima da dokumenti o registraciji ovih jedinjenja u SRJ postoje, da su u vlasništvu ICN-a Jugoslavija, i da je ministarka, da je htela, mogla to i da utvrdi.

Vlasti su naknadno "utvrdile" i da Dušan Mitević čak nije upisan u sudski registar kao rukovodilac. "To jednostavno nije tačno. Kada sam postavljen za generalnog direktora, nadležnim organima smo poslali svu dokumentaciju. Oni se nisu u predviđenom roku javili da zatraže to što sada naprasno fali od dokumentacije a, po zakonu, kad istekne mesec dana - stvar se smatra završenom", kaže Mitević.

U ovih nekoliko dana sporni dug države koji je zavio u crno ICN Jugoslaviju pomenula je samo jedanput dr Milićević na pomenutoj konferenciji za štampu u Vladi Srbije. Dugovanje je ocenila kao posledicu lošeg ugovora bivšeg čelnika Zavoda Nenada Đorđevića, od - dve priznala samo milijardu dinara duga, i samouvereno rekla da će dug biti vraćen uz obećanje da će se "utvrditi ko je iz države dozvolio da osam godina većinski vlasnik bude firma koja na to nije imala zakonsko pravo..."

BITKA ZA RADNIKE: Obećanja su pljuštala i kada se u ponedeljak, posle zbora radnika sa Panićevim rukovodstvom fabrike, ministarka obratila u prostorijama poslovne zgrade radnicima, među kojima su većinu činili oni koji su na poziv države sa prinudnih odmora došli na posao: "Naša namera je samo da fabriku vratimo vama i građanima Srbije. Čim budemo dobili spiskove zaposlenih, krenuće plate. To vam garantujem. Plate će biti redovne, a svi radnici vraćeni na posao..." Dobila je i aplauz, a u trenucima rasula u kompaniji teško je bilo i očekivati od ljudi da se okrenu oko sebe i vide da su reči o redovnim platama sve ređe čak i na "optimističkoj" državnoj televiziji. Raspoloženje je upotpunjavalo i par transparenata, već viđenih u ovakvim i sličnim prilikama: "Biciklisto, marš u zatvor"... "Miteviću, menjaj gazde"...

Dva dana ranije u bitku za lojalnost radnika krenuo je i Milan Panić. On je za privrženost pravim većinskim vlasnicima i bojkot novog vlasnika ponudio radnicima sve ono što su i imali dok država nije dugovanjima ojadila ICN Jugoslaviju. U pismu radnicima (kao razlog nedolaska u Jugoslaviju Panić navodi "moguće hapšenje od strane srpskih vlasti") on poručuje svim zaposlenima da će, ako "budu lojalni ICN-u, i ICN biti lojalan prema njima, i da nikoga neće ostaviti na cedilu niti dozvoliti da bude socijalno ugrožen. Vlasnik ICN-a im obećava istu platu kao i dosad, očuvanje dividendi i akcija, isplatu dečjih dodataka i pri odlasku u penziju 12 plata i mesečni dodatak od sto nemačkih maraka, "red, rad, profesionalizam, korektnost i istinu, umesto laži i obmana..."

Ako je suditi po izjavama čelnika, sadašnjih i od države najurenih u jednom danu je na obe strane bilo po 1600 radnika. To bi i mogla biti realna procena, s obzirom na to da je kolektiv ipak podeljen na one koji rade i one koje je otimačina ICN-a zatekla na prinudnim odmorima.

Dok pišemo ovaj tekst, novo rukovodstvo već govori o normalnom početku rada fabrike a staro je u "ilegali". Po izjavi Vladana Batića, pravnog zastupnika Milana Panića, datoj u utorak 9. februara uveče Radiju B92, "u toku su privođenja i ispitivanja dosadašnjih rukovodilaca kompanije". Policija je ušla i u prostorije Milana Panića, apartman u hotelu 'Hajat', i poslovni prostor ICN-a u ulici Jove Ilića." Batić je takođe rekao da organi reda pokušavaju da dođu do pečata i dokumenata kompanije, među kojima je i pismeni dokaz da je američki partner prebacio jugoslovenskoj firmi četiri jedinjenja za razvoj vredna 220 miliona dolara.

Milan Panić je najavio dolazak u Beograd krajem ove nedelje i svoj zahtev da ga primi Slobodan Milošević, koji je sada već daleke 1990. i lično prisustvovao potpisivanju ugovora.

I dok domaća javnost opet zbunjeno posmatra državnu otimačinu tuđeg vlasništva i ekonomski sunovrat jedne uspešne fabrike, iz SAD stižu nova upozorenja da cela stvar neće proći glatko. Posle reagovanja Američke ambasade u Beogradu, juče se dosta oštrim saopštenjem oglasio i Džejms Rubin, portparol Stejt departmenta, u kome se pored ostalog kaže da su SAD osudile srpske vlasti zbog pokušaja preuzimanja beogradske fabrike farmaceutske kompanije Pharmaceuticals. Ceo slučaj se tretira kao korak ućutkivanja protivnika predsednika Slobodana Miloševića. "Nastavićemo", kaže se u Rubinovoj izjavi "da vršimo pritisak po tom pitanju na višem nivou i u Vašingtonu i u Beogradu." Rubin dalje konstatuje "da se na preuzimanje fabrike Milošević odlučio upravo u vreme pregovora o Kosovu u Rambujeu. To ukazuje da on nije odustao od taktike represivnih mera kad veruje da svet prati drugu krizu koju je on izazvao..."

Upadom u ICN Jugoslavija Srbija je opet zaratila sa Amerikom. To nije prvi put i, s obzirom na sankcije i relativno mali upliv američkog kapitala u SRJ, možda sve to Miloševića mnogo i ne pogađa. Frku bi moglo izazvati eventualno premišljanje potencijalnih evropskih partnera koji su nameravali da uđu u zemlju sa povećim kapitalom. Sve se događa na pragu potpisivanja ugovora o prodaji beočinske cementare Francuzima, od čijih para bi mogli da preživimo kao od Telekoma neko vreme. Primer ICN-a nije za potcenjivanje. To je prva velika jugoslovenska firma u koju je ušao američki kapital.

Francuzi su potencijalni kupci naše cementare. U njihovoj zemlji je i Rambuje gde se vodi pregovori o Kosovu, i od čijeg ishoda zavisi hoće li Evropa ublažiti sankcije SRJ. U Parizu je i arbitraža kojoj će ovih dana oštećeni vlasnik ICN-a Milan Panić uputiti žalbu na odluku srpskih vlasti da mu uzmu deo privatnog kapitala.

Branka Kaljević

Gde su patenti za jedinjenja

124.gif (8953 bytes)U obrazloženju rešenja Direkcije za procenu vrednosti kapitala - u kome se državni udeo u firmi ICN Jugoslavija procenjuje na 90 miliona dolara, a ICN Pharmaceuticals na 50 miliona dolara - američkom preduzeću nije priznat ulog tzv. nematerijalnih prava na tehnologiju u iznosu od 220 miliona dolara. Kao razlog navedeno je da "vrednost drugih prava i stvari procenjena na 220 miliona dolara nije preneta na novoosnovano preduzeće", tj. na firmu ICN Jugoslavija, nastalu spajanjem nekadašnje "Galenike" i ICN Pharmaceuticals.

Po rečima Jovanke Babić, potpredsednika ICN Jugoslavija za pravna pitanja, stvari stoje drugačije: strani partner uložio je 50 miliona dolara u kešu i četiri jedinjenja za lekove protiv raka u vrednosti od 220 miliona dolara, objasnivši da je sve regularno: da su prava preneta u predviđenom roku i upisana kod Saveznog zavoda za patente, te da su finansijska policija i MUP Srbije proveravali kompletnu dokumentaciju i konstatovali da je sve u redu...

"I da nešto nije bilo u redu, svi rokovi za eventualnu reviziju su prošli, čak je 1996. godine potpisan sporazum o ispunjenju svih ugovornih obaveza većinskog partnera", prenose beogradske novine izjavu Jovanke Babić.

U Saveznom zavodu za intelektualnu svojinu, uredno su zavedene patentne prijave na pomenuta četiri jedinjenja: "tiazofurin", "selenazofurin", "8-hlor cAMP" i "3-deazaguanin", mada je simpatična gospođa, očigledno na rukovodećem položaju, pokušala da nagovori izveštača "Vremena" da se mane ćorava posla, jer "tako nešto nije prijavljeno". Pažljivijom istragom otkriveno je da se npr. "tiazofurin" krije pod imenom: "Postupak za dobijanje 2-beta-ribofuranoziltiazol-4-karboksiamida", a i ostale supstance imaju drugačija, ništa manje poetična imena. Kod svih stoji: "postupak za dobijanje", osim kod "3 deazaguanina" gde piše "postupak za izolovanje i prečišćavanje.

Pažnju privlači činjenica da su sva četiri patenta prijavljena 1995. godine i da se, kao pronalazači, svuda pojavljuju - Vjera Pejanović, Ljubica Medić-Mijačević i Olivera Ralić. Izuzetak je "tiazofurin", koji je pronalazak Artura Luisa, ali se uz još tri američka koautora pojavljuje i Vjera Pejanović. Otkud naši naučnici, i zašto 1995, kada je sporazum o mešovitom preduzeću potpisan 1990. godine? Zato što je, kako "Vreme" nezvanično saznaje, dokumentacija bila nekompletna i nije bilo moguće da se izvrši prenos prava. U patentima procenjenim 1990. godine, na 220 miliona dolara (procena na osnovu očekivane prodaje kada jedinjenja postanu lekovi) nalazili su se opisi i primena jedinjenja, ali ne i njihova sinteza, dakle nije bilo "know-how" tehnologije. Posle višegodišnjeg rada, istraživači ICN Jugoslavija uspeli su da u domaćim laboratorijama sintetizuju tri jedinjenja, od kojih je "tiazofurin" na kliničkim, a "selenazofurin" na predkliničkim ispitivanjima, koja po svetskim standardima traju godinama. Nijedno od jedinjenja još nije lek, ali, kako se, opet nezvanično, saznaje, "tiazofurinu" je u Americi dodeljen patent za tretman malignih tumora, dok naša ispitivanja supstance pod istim nazivom (sintetizovane u ICN-u) pokazuju da leči druge bolesti.

Situacija je, dakle, pravno čista i doskorašnje rukovodstvo ICN-a je u pravu, ali je režim, verovatno, procenio da mu je inopartner za prava u vrednosti od 220 miliona dolara dao supstance koje mogu a i ne moraju da postanu lekovi (što znači da mogu, ali i ne moraju da donesu očekivanu zaradu). Čak i da je u pravu, zašto posle devet godina?

U. K.

Čista krađa

"Ovo je čista krađa. Naš ugovor je pravan, i vlastima poručujem da neće moći baš lako da ostvare svoju nameru. Dobićemo spor na međunarodnoj arbitraži. Posle ovakvih postupaka srpskog režima niko neće lako ulagati u Srbiju i SRJ."

(Milan Panić, predsednik ICN-a i predsedavajući američke firme Pharmaceuticals)

Ministarka i arbitraža

"Najava starog rukovodstva ICN-a Jugoslavija da će tražiti arbitražu suda u Parizu je besmislena, jer je ugovorom koji je potpisao Milan Panić jasno naglašeno da će svi sporovi biti rešavani u Beogradu." (dr Leposava Milićević na konferenciji za štampu u republičkoj vladi odražnoj 7. 2. 1999)

Ministarka Milićević je u pravu kad kaže da je ugovorom predviđeno rešavanje eventualnih vlasničkih sporova u Beogradu. Međutim, za rešavanje sporova je nadležan Međunarodni arbitražni sud, što praktično znači da će njegove sudije zasedati u Beogradu i da ovdašnji sudovi nemaju u tome ama baš nikakvu ulogu. Odluka ovog suda je konačna.

Dužnik pljačka poverioca

"Umesto da vrati dug od dve milijarde dinara za potrošenu robu, dužnik se dosetio da opljačka poverioca, što je izum za koji vlastima ove zemlje treba dati Nobelovu nagradu."

(Dušan Mitević, generalni direktor ICNa Jugoslavija)

Država kratko misli

"Oni hoće da ovim što su učinili rasprodaju lekove na lageru naše fabrike, da dobiju pare za administrativne troškove, da narodu kažu, evo, uzeli smo Galeniku i sada lekova ima. Međutim, ostaju ogromni dugovi: 83 miliona dolara dugujemo stranim proizvođačima. Niko više neće davati sirovine. Od čega će da prave lekove? Međutim, to njih ne interesuje. Ova država misli samo za danas, šta će biti s našim narodom sutra ili za godinu dana? To ne zna niko u ovoj državi, niti se o tome vodi računa. A neće biti ni lekova ni sirovina."

(Akademik Ljubiša Rakić, rukovodilac u ICN-u za naučna istraživanja)

 

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)