Ukus TV-sapunice

Esmeralda je progledala

Bitka između junakinja "sapunica" koje se smenjuju na televizijskim kanalima, sledeći matricu "nedovršene meksičke priče" vodi se do duše poslednjeg gledaoca; u vremenima kada je jedna od artikulacija života sedenje pred malim ekranom, konzumiranje života preko posrednika i njegovo izbegavanje, zaborav se najlakše pronalazi u istoj kutiji iz koje dolaze i one najstrašnije vesti

Teško je razrešiti dilemu koliko je neumesno prozivati Kloda Levi Strosa povodom fenomena latinoameričkih sapunica u našoj (ne)kulturnoj sredini. Koliko zaista naše kolektivno "nesvesno" ima akorde za prepoznavanje melodramskih mitema u serijama poput Kasandre, Esmeralde, Zlobnice i Ljovisne?

Da li su uzrok tome zlokobna dokolica, kulturna toksinacija ili je to prepoznavanje stvarnosti koju ne smemo ignorisati jer gubimo važne parametre za shvatanje svakodnevice i njenih suptilnih ideoloških nijansi. Kako je moguće da izbeglice iz Krajine, na primer, nariču nad sudbinama meksičkih nesrećnica, iako ih je život hiljadostruko nemilosrdnije šibao, pitanje je sa mnogo odgovora. Identifikacija, sa jedne, i ponuđeni zaborav i izvesno srećan kraj, sa druge strane, polovi su tog ludila u kojem ima mnogo sistema.

SUZE MAME HUANITE: Fenomen filmskih "sapunica" ima svoju predistoriju u večitoj inklinaciji ovog dela sveta ka egzotici, nama dinaridima valeri juga uvek razbuktavaju maštu. Konačno, postoje i neke sličnosti sa mačo kulturom latinoamerikanaca i suštinski sličnom položaju muškarca i žene u našim ne baš bliskim civilizacijama, ili, da parafraziram komunistu veterana koji je nedavno konstatovao kako Vijetnam i Srbija nisu geografski bliski, ali... daleki Meksiko, Venecuela ili Brazil ne asociraju automatski na favele, bedu, totalitarne režime ili narko mafiju već na egzotiku i strasnu romansu. Tako je generacija Mame Huanite i Još jednog dana života dočekala da heroinu serije amblematičnog naslova I bogati plaču Kolumbu Domingez vidi kao uvelu staricu. Nostalgičare to može da podseti na topla vremena hladnog rata kada se strasno lumpovalo uz trio La Paloma i tenor Slavka Perovića, ili marijači jodlovanje "aj, aj aj" njegovog žestokog konkurenta Nikole Karovića, koji je na Galebu proputovao svet, pevajući jedinom i omiljenom Drugu, između ostalog, i latino repertoar. Antonio Banderas i Los Lobos su došli mnogo kasnije, a neki novi drugovi više vole srpski postapokaliptični turbodens, iako se i u njegove redove uvukao jedan "Pedro" sa Madoninim pedigreoom. Ali, koga nema bez njega se može. U prodavnicama nema šećera, nema ulja, za praznike ni hleba, ali igara (čitaj serija) ima dovoljno.

DIVLJA RUŽA: Može se odgovorno tvrditi da se samo na matičnom tlu južnoameričkog kontinenta prikazuje više serijala (nedavno sam na licu mesta video da tamo postoje specijalizovani 24-časovni kanali koji isključivo vrte strasne sitkome) negoli kod nas, ali je uočljiv napor da ih dostignemo. Manje je poznato da je Veronika Kastro alias "Divlja ruža" (ili srpski Roza Salvahe) izuzetno cenjena i van "sapunica", što nije slučaj sa Koraimom Tores Kasandrom, koja se dokotrljala da pruži nešto utehe ratom i sankcijama unesrećenom narodu. Fatalna Ciganka je završila i na širokom spektru artikala, od marama do okvira za dečje sveske. Naši mediji su se potrudili da nam pokažu i gomilu njenih dvojnica, i još jednom su sportske hale bile punije nego kad se u domovinu vratio Vlade Divac.

U vremenima kada je jedna od artikulacija života sedenje pred malim ekranom, konzumiranje života preko posrednika i njegovo izbegavanje, zaborav se najlakše pronalazi u istoj kutiji iz koje dolaze i one najstrašnije vesti. Publiku obično lake note uvedu u priču, koja na momente može da uteši jer pokazuje kako još nismo dosegli samo dno života. To što se dešava glavnoj junakinji istoimene serije Marisol u poslednjih nekoliko epizoda ravno je tragediji Černobila. Poštenom gledaocu preostaje jedino da kuka što nije dobio dve, tri penzijice ili što prasence ne viđa već godinama ni za Novu godinu ni za Božić.

Kič je umetnost sreće, govorio je Đilo Dorfles. Za kič konzumaciju potrebna je kič svest. Ali ne treba se zavaravati. Serije latinoamerikane su uglavnom vrhunski produkti u zanatskom smislu, gde je naivnost namera a ne ishodište. Njima upravo korišćenje (dopustite pleonazam) stereotipnih stereotipa daje globalni potencijal. Jer po čemu se razlikuju neki mitski zapleti od priče Ljubavnih veza ili Ljovisne. Siročići koje život rastavi, probijanje od trnja do zvezda, sve su to opšta mesta i priče o Mojsiju, Hristu, Romulu i Remu, Utnapištimu, pa čak i malom Joži... Zato valjda i naši eks-sunarodnici, i novi susedi, Hrvati i nešto dalji Slovenci sa zadovoljstvom konzumiraju naše domaće sapunice, čak i reprize Boljeg života pre svih, i pored vatrenog odricanja od balkanskih korena i ideološke nekompatibilnosti. Njihova "tuga za jug" je nadohvat ruke, a naša u dalekim i uglavnom neuhvatljivim prostorima.

EROS: Važan momenat uspeha serijala čini i erotika, naravno u onom prostoru koji dopušta televizija (obnažena leđa, siluete, asocijacije i metafore seksualnog odnosa, dekoltei) i katolička autocenzura, autora i izvođača. Serije potcrtavaju bajkovitost na račun stvarnosti, pa i kad prikazuju fragmente života oni su, iako crni i tada idealizovani, kao u klasicima socrealizma.

O dramaturgiji bolje i ne trošiti reči. Sve je već opisao Kventin Tarantino, nazivajući ovu matricu "nedovršena meksička priča". Sve je moguće. I da junak preživi iako padne u ambis u automobilu koji eksplodira, da heroine ne ostare ni za jednu sedu dlaku iako je prošlo 20 godina, da se sestre bliznakinje ne prepoznaju iako su slične kao jaje jajetu...

Ipak, to nije razlog za intelektualni prezir. U ove serije njihovi konzumenti moraju da veruju, jer je "veruj!" imperativ koji čini razliku između gledaoca (vernika) i svih drugih (skeptika). Oni inicirani međusobno lako komuniciraju, a vera se dokazuje i repriznim gledanjem, ako je ikako moguće.

Ono što pokoleba i fanatike jeste hiperprodukcija ovih serija, koja život između dve serije svodi na konzumaciju hrane i regulisanje osnovnih životnih potreba.

Kao zaključak se nameće jedan markantni beogradski grafit "I Esmeralda je progledala", koji aludira na nešto sasvim drugo, ali kada već nećemo da p(r)ogledamo na tu stranu, preostaje da zaronimo u slatki zaborav koji nude so(l), tekila, limuna po' kila i latino serije. Ili, kako to kaže brzi Gonzales: "Andere viva, andere andere viva...". Ili, u slobodnom prevodu: "Život je negde drugde". Asta la vista, bejbe.